МАНАСТИР ЛЕШЈЕ КОД ПАРАЋИНА

Симбиоза стилова свих православних светиња

 

 

Десетак километара од Параћина,  на главном путу према Зајечару,  подно чудесне планине Ртањ,  налази се манастир Лешје. Име је добио по лесковој шуми која је некада ту постојала у подножју брда Баба, које се наслања на Ртањ. Као неми чувар изнад манастира на Хајдучкој стени налази се посебно осветљен крст, који се види издалека. Легенда каже да је на овом месту у близини манастира закопано благо, па су многи мештани околних села прекопавали терен и оштетили остатке средњовековног манастирског комплекса, на чијим темељима је обновљена данашња црква.

 

Лешје је задужбина жупана Вукослава, властелина на двору Немањића, који је заједно са синовима Држманом и Црепом подигао комплекс манастира Лешје код Параћина на темељима некадашње богомоље која је овде некад постојала. Жупан Вукослав је на свом поседу подигао Богородичну цркву у периоду између 1355. и 1360. године и поклонио је манастиру Хиландару. О историјату Лешја сведоче ретки писани трагови који се чувају у руском државном музеју у Москви и на Светој Гори у Хиландару.

Због удаљености од Свете горе, овај метох Хиландара, временом је запуштен па су се ктиторови потомци обратили кнезу Лазару да им манастир Лешје врати у посед. Тако је и било, а посед је враћен унуку првог ктитора старцу Дионисију, који је био игуман манастира пуних 50 година. Због његове посвећености Богу,  деспот Ђурађ Бранковић изабрао га је као члана посланства да од Султана измоли дозволу за пренос моштију Светог апостола Јеванђелисте Луке из Грчке у Србију. Тај догађај је описан у црквеним списима које сведоче да су мошти светога Луке једно време боравиле у манастиру Лешје.

Према усменом предању које се преноси с колена на колено, али и сачуваним списима може се видети да је овај манастир био духовни центар Параћина и околних села у другој половини 14. и првој половини 15. века. Као и већина српских средњовековних светиња и Лешје је више пута спаљиван и похаран за време турске владавине, па је временом пао у заборав. У траву су обрасли некадашњи манастирски остаци и вероватно би тако и остало да да није било Живана Марковића, из оближњег села Лешје. Током Првог светског рата он је пао у заробљеништво. Сваки дан се молио Богу и заклео се да, ако се жив врати кући, у знак захвалности саградити цркву. Тако је и било. По повратку у Лешје Живану се у сну указала пресвета Богородица и рекла му где се налазе темељи цркве која је одавно у рушевинама. Како бележи даља историја, Марковић је на откривеним темељима некадашње богомоље, тачније на њеном олтарском делу подигао малу цркву од камена, коју је покрио лимом. Она је постојала до 2004. када је уклоњена а на њеном месту и темељима средњовековне светиње изграђена је данашња црква Покрова Пресвете Богородице. Цркви је додата припрата, обновљена је Кула на старим темељима коју мештани зову Кула Павла Орловића,  по имену барјактара Кнеза Лазара. Кула служи као звоник у коме се налази 10 звона, од којих је једно изливено у Србији, а девет у чувеној руској ливници Вера.

 

Манастирска црква грађена је са основом средњовековног триконхоса који представља најстарији сакрални грађевински тип у Поморављу. Већ на први поглед види се утицај светогорских монаха, али и стила који је типичан за руске цркве.

Црква је саграђена од сиге, природног декоративног камена шупљикаве текстуре која настаје услед таложења калцита око биљака. Грађевина је ширине шест и дужине 11,6 метара, са 80 сантиметара дебелим зидовима. Око 50 сантиметара зида изнад земље су очувани делови некадашње цркве који су обновљени и дограђени. Многи свештеници који долазе из Русије, Румуније или Грчке кажу да је градитељски стил Лешја симбиоза стилова свих православних светиња – руских, румунских, грчких и српских.

У ризници манастира Лешје налази се једна честица Часног Крста Господњег, делић моштију једног од 40 севастијанских мученика и епитрахиљ Светог Јована Шангајског. Приликом освећења цркве у часну трпезу уграђен је и део мошти косовског великомученика светог кнеза Лазара.

Манастирски комплекс простире се на пола хектара, а посетиоци остану без даха када виде прелепо уређену Богородичину башту. У њој жубори вода из два лековита извора,  температуре 12°Ц која се користи током обреда крштења. С обзиром на то да се манастир још сређује,   још увек није урађен живопис. Тренутно се у унутрашњости главне манастирске цркве Покрова Пресвете Богородице налази целивајућа икона Покрова Пресвете Богородице.

 

 

Оквир:

 

Строга правила

 

У овом манастир важе строга правила понашања и то према најстаријем, такозваном Јерусалимском типику који је начинио Свети Сава Освећени. На првом месту то значи да се службе у манастиру обављају без скраћивања, а постоји и строги кодекс облачења и понашања у манастиру. У Лешју се чувају мошти Светог Флавијана Картагинског. Мошти је од руске браће добио отац Јован,  игуман овог манастира. Пре доласка у Србију од 12. века чувале су се цркви Свете Марије у Санкт Петербургу.