МАНАСТИР ДОКМИР КОД УБА У КОЈОЈ ЈЕ БИЛА ПРВА ШКОЛА ВАЉЕВСКОГ КРАЈА

На десет километара од Уба, недалеко од питоме Бранковине налази се женски манастир Докмир. Окружен живосписним пределима и стогодишњом шумом тик уз бистри сеоски поток, ова светиња је уточиште за бројне вернике  и неми сведок бурне историје овог краја скоро већ 700 година. Припада епархији ваљевској Српске православне цркве, и представља непокретно културно добро као споменик културе од великог значаја. Више пута је рушен, па обнављан, било је периода када је био напуштен и заборављен.

Препород је доживео од 1992.године доласком монахиња из срушеног манастира

Житомислић у Херцеговини, када је у овој светињи започео нови живот.

Светиња у срцу стогодишње шуме

Није познато тачно време када је изграђена ова светиња и за настанак манастира Докмир везују се бројне легенде. Према предању мештана истоименог села, манастир је изграђен у другој половини 14. или почетком 15. века. Саградила су га три брата Петар, Марко и Степан и посветили сестри Доки по коме доби име. Беше најмања црквица, али њој најмилија. Први писани траг о овој светињи потиче из 1735. Године, а записан је на јеванђељу. Запис говори о земљотресу који је оштетио храм који је за свега четири године обновљен. У време када су Турци харали Србијом у другој половини 17. века у оквиру манастира основана је прва и најстарија школа у ваљевском крају. Била је то двогодишња школа уметничких заната иконописања и дубореза, али су малобројни ученици учили и језик, историју и алгебру. У њој су прва знања стекли прота Матеја Ненадовић, Хаџи Рувим, Петар Молер, кнез Данило Дабић и друге знамените личности које су оставиле дубок траг у историји овог краја, али и Србије. Из старих записа се да закључити да је у време игумана Макарија Јоксимовића, једног од писменијих монаха у то доба, манастиру дариване књиге које су чуване као највеће благо.  Школа је радила све до краја 18. века када је у вихору пламена уништио Махмуд паша Бушатлија надајући се да ће на овај начин затрти писменост код Срба и смирити њихов бунтовни дух.

Светињу су Турци више пута палили, а коначно је обновљена после Другог српског устанка да би средином 19. века манастир био претворен у парохијску цркву. Коначна обнова завршена је 100 година касније тачније 1976. а 12 година касније спроведена су детаљна испитивања како би устврдило да ли на зидовима испод малтера има сачуваних трагова старих средњовековних фреска. Нажалост, није их било.

Црква из доба Немањића

Манастирска црква посвећена је Ваведењу Пресвете Богородице. Као један од аргумената да је саграђена у другој половини 14. века наводи се камена пластика рудиментарних мотива плетеница око портала и прозора. Ту су и два стећка, односно средњовековна надгробна споменика у облику великог камена са рељефним орнаментима и  јединствених по облику. Један се налази тик уз јужну фасаду цркве, док је други искоришћен као носач часне трпезе. О старости ове светиње сведочи и првобитни изглед цркве скромних димензија, дебелих зидова са централним кубетом. Њена конструктивна масивност и потпуна асиметричност иде у прилог тврдњи да потиче из средњег века из доба Немањића.

Данашња црква је једнобродна грађевина са спољном полукружном апсидом и  куполом цилиндричног тамбура ослоњеном на моћне пиластре и таласасто извијених кровних венаца. Овај изглед црква је добила у великој обнови изведеној 1734. Масивни контрафори уз северну фасаду накнадно су озидани као статичка ојачања цркве, а тек средином 20. века изграђена је скромна припрата. Током векова ратова и паљења од старог иконостаса сачувано је неколико икона, а по наглашеном цртежу и експресивности готово са сигурношћу се може закључити да потичу с краја 18. века. Један од манастирских конака, велика једноспратна зграда са више одељења, срушен је 1923. иако је био у добром стању. Зашто је то учињено ни до данас није јасно.

За разлику од већине српских православних храмова који су украшени богатим фескописањем, фресака у овој цркви нема. Уместо њих на зидовима су закачене иконе и слике светаца, али то не умањује лепоту и јединственост ове светиње. И што је најважније, у овом манастиру се редовно окупљају верници, па малена црква посебно за празнике буде тесна да прими све оне који би под њеним сводовима да слушају литургију или заједно са монахињама запевају у славу Господа.