Израда корпи од прућа више од заната

У Народном музеју Шумадије приређена је изложба „Сваки прут има свој пут”, ауторки Светлане Радојковић и Наташе Николић, етнолога Народног музеја у Крагујевцу. По предоченим предметима, фотографијама и цртежима, по припреми и начину презентовања специфичне градитељске традиције, вештина и заната у вези са плетарством и корпарством, ова изложба је посве јединствена, будући да се до сада на нашим просторима нико у овако широком обухвату није бавио овом темом. Идеју и прегнуће аутора финансијски је подржало Министарство културе Републике Србије, а изложба „Сваки прут има свој пут” пропраћена је и истоименим филмом који је на осмом Интернационалном фестивалу туристичког и еколошког филма у Врмџи, јула 2024, добио специјално признање за промоцију и очување старих заната.

Осим вредних артефаката из етнолошке збирке Народног музеја у Крагујевцу, на изложби су приказани цртежи из Етнографско-фолклорне збирке Олге Бесон који се чувају у Етнографском институту САНУ и фотографије Петра Ж. Петровића које су похрањене у Етнографском музеју у Београду. Такође, ауторке су 2023. године обавиле и захтеван теренски рад на простору Шумадије, у селима Маслошево, Страгари, Љубичевац, Чумић, Ресник, Велико Крчмаре, Лужнице, Пајазитово, Кутлово, Голочело, Доње Грбице, Доброводица, Жировница, Пајсијевић, Честин, Радмиловић, Балосаве, Врбета, Белушић и Ловци.

Живећи у складу са природом, древни човек је у градитељству користио материјале који су му били при руци. Употреба прућа као природног материјала задире дубоку у прошлост и може се пратити још од праисторије и првих станишта карактеристичних по полукопаним колибама од дрвета, сачињених од соја и преплета, облепљених земљом и покривених травом. На основу неких записа из шестог века по Христу може се видети и да су неке неутврђене насеобине отвореног типа биле начичкане колибама начињених од плетера и лепа.

– Традиција коришћења прућа сеже у далеку прошлост, а овај материјал се користио у градњи како профаних, тако и сакралних објеката. У нашој ближој прошлости, вешти појединци су користили врбово, дреново, јасеново пруће и дивљу лозу павит да би оплели куће, делове огњишта, ограде, торове за овце, објекте попут кошева, салаша за смештај кукуруза у клипу. Прућем су се плеле плетаре, облепљене балегом служиле су за превоз жита са гувна, затим мањи преносиви кошеви за чување зрнасте хране, те кокошари за живину. Оплитани су и делови објеката попут млекара, пушница или сушница, као и лесе за сушење воћа, најчешће шљива. Прућем су се плеле и трмке за пчеле, врше за хватање риба, лотре за пренос жита у сноповима и разне врсте корпи и корпица за најразличитије намене – каже етнолошкиња Радојковић, напомињући да се плетарска вештина огледала и у плетењу делова народног одела попут летњих шешира сачињених од стабљика пшеница.

Илустрација: Пруће се вековима користило у изради разних предмета, чак и за изградњу кућа

Ограда од прошћа спада у наше најпознатије традиционалне грађевинске објекте.

– Сваки сељак је подизао ограду јер је желео да тачно одреди границе свог имања. Наша традиционална ограда најчешће је прављена од усправно побијеног прошћа, које оплетено прућем чини плот. Овакав једноставан тип ограде данас се може видети у неким стариначким или напуштеним домаћинствима, с тим да плот добија на актуелности са развојем сеоског туризма – наводи наша саговорница.

Као најповољније земљиште за узгој разних врста врбе и трске издваја се подручје Велике Мораве на коме се и данас узгајају сировине потребне за корпарство. У осталим крајевима Шумадије биљне врсте за израду корпи расту дуж обала река, потока, језера, мочвара, као и у засадима култивисане врбе.

– Употреба природних сировина из непосредног окружења за израду корпи је најједноставнији начин економичног коришћења ресурса, што је познато од давнина. За израду корпи коришћени су ракита, разне врсте врба, рогоз и трска. Коришћене су биљке које расту у шумама и на ливадама, лијана павит, дивљи хмељ и друге пузавице, козина трава дугих и савитљивих стабљика, кора липе и шаша, кукурузовина. Све су то природни ресурси од којих су вешти појединци израђивали потребне предмете. Некада је такво знање било свима доступно, јер су и потребе за израдом разних плетарских производа биле веће – објашњава етнолошкиња Николић.

Најширу употребу на селу имала је плетена корпа батара, која се у зависности од намене разликовала по облику и величини.

– Најчешће су се плеле батаре за пренос кукуруза у клипу, воћа, поврћа, плеве, дрвета и угља. Ове корпе са једним лучним рукохватом коришћене су за брање печурака, а округле батаре нижег обода биле су погодне за ношење славског колача и васкршњих јаја. Мање батарице служиле су за сакупљање јаја из птичјих гнезда. У прошлости, у сваком селу, многи су знали да исплету батару за своје потребе, док се данас само неколицина старијих, пензионисаних појединаца, бави израдом ове корпе – каже наша саговорница.

 

Илустрација: Плетене корпе од прућа и данас су цењене и тражене

У појединим пољопривредним домаћинствима израда корпи од прућа с временом постаје допунска делатност која доноси додатни приход, а овакав начин привређивања у шумадијским селима задржао се кроз цео 20. век. После Другог светског рата организују се занатски курсеви и покрећу фабрике.

– Фабрика у Багрдану радила је и почетком Другог светског рата, затим обуставила рад, да би обновила производњу у послератном периоду, под именом „Новоплет”. За фабрику су поново радили плетари из Багрдана, Милошева, Рачника, Ловаца и других села. Многи корпари имали су своје засаде, а други су пруће и калупе добијали из фабрике. Фабрика је радила до деведесетих година. И поред жеље да се обнови рад кроз задружну производњу, у томе се није успело. Данас се тек неколико појединаца у селу Ловци, некадашњих мајстора који су радили за фабрику у Багрдану, бави израдом плетарских производа – наводи етнолошкиња Николић.

Упркос данас широкој распрострањености предмета од пластике и све чешћој употреби вештачке интелигенције у индустријској производњи, природни материјали и веште занатлије нису рекли своју последњу реч. У 21. веку ручни рад добија све више на цени, а производи корпара поново проналазе своје место у домовима, цвећарама, пекарама, пиљарницама и хотелима.

Извор: https://www.politika.rs/scc/clanak/662990/svaki-prut-ima-svoj-put

ФОТО: Pixabay