У једној од последњих ивањичких вуновлачара, у којој ће вам се учинити да је време стало, ваљци на старој машини још се нису зауставили. Максимовићи памте када су на обраду муштерије доносиле џакове вуне.

“То је било толико људи да није могло да се преради у току дана. Пошто су били удаљени, остајали су да ноће док се не уради јер су џакове вуне доносили коњима и враћали се други, трећи дан”, каже Тихомир Максимовић, вуновлачар из Ивањице.

Вуновлачарством се скоро читав век у породици Максимовић бави више генерација. Од старог деде вунара, посао се наслеђивао и сви су успут учили занат.

“Иако смо се бавили пословима који можда нису захтевали врсту допунске делатности, али рачунајући да је то поштен посао, ипак смо га радили и научили. Мој брат чак има диплому вуновлачара”, истиче Максимовић.

Чување традиције

Иако је сада посла мање и од њега нема веће зараде, свакоме ко донесе вуну на обраду излазе у сусрет. Тако желе да очувају и традицију.

“Остаће у аманет мојој деци да никада вуновлачару не продају. Остаће као експонат, по цену да нико не настави да ради”, наводи Максимовић.

И сада, с времена на време, Максимовићи обраде неколико килограма вуне. Породични посао не напуштају и чувају историју вуновлачарског заната.