Зашто је јахање коња на селу постало нови бизнис из снова

У време кад људи све чешће траже бекство од стреса, вреве и дигиталног хаоса, село поново добија на значају. Али не као усамљена тачка на мапи, већ као жив простор у који се долази по мир, дах слободе и – јахање коња. Оно што је некад био начин живота, данас је постао и бизнис са душом.

Све је више породичних имања, еко-домаћинстава и малих ергела широм Србије која нуде рекреативно јахање, школу јахања, терапијско јахање за децу и одрасле, па чак и организовање рођендана и тимбилдинг програма у духу традиције. И што је најлепше – људи долазе. Са децом, пријатељима, са телефоном у џепу који остаје заборављен, јер поглед на природу из седла мења све приоритете.

„Коњ има душу. То није машина коју укључиш и искључиш. Људи који дођу једном, увек се враћају“, каже један од власника сеоског имања у околини Ваљева, који је напустио канцеларију у граду и улагања пренео у ергелу.

Цена једног часа јахања креће се од 1.500 до 3.000 динара, а викенд аранжмани са ноћењем, домаћом храном и јахањем постају све траженији. За разлику од класичног туризма, овде се гости познају по имену, ручак се доноси у шерпи, а успомене су стварне, не само са фотографија.

Поред економске стране, овај тренд враћа достојанство селу и коњарству, занемареним годинама. У Србији још постоје аутохтоне расе попут липицанера и неких мешанаца старих војвођанских линија, а нове генерације уче како да хране, негују и поштују животињу, а не само да је јашу.

Женска удружења и задруге такође све више улазе у ову причу – неке воде школе јахања, друге спајају јахање са традиционалним ткањем, чајевима и старим занатима. Туристи одлазе са домаћим сапунима, медом и – новим навикама.

Јахање на селу више није само луксуз – постало је стил живота. И можда најлепши начин да сачувамо оно што је наше: природу, слободу и исконску везу човека и животиње.