Да ли знате шта је еко терапија природом?

Данас, када више од 50% глобалне популације живи у урбаном окружењу, уз прогнозе да ће постотак расти до 70% до 2050.године, изложени смо константној стимулацији и ризицима по наше ментално здравље, посљедично томе и физичко. Истраживања су показала да управо градски живот носи са собом око 40% већи ризик од депресије, шизофреније, анксиозности и слично, за разлику од живота у руралним подручјима.

Разлог томе је да смо ријетко у стању психолошког и физичког одмора у градовима. Ријетко смо у било каквом додиру с природом, осим неколицине нас који успјешно или безуспјешно гајимо по коју биљку на сунчаној страни стана, причајући јој у нади да ће преживјети.

У сталном смо покрету, изложени огромном броју различитих информација и сигнала као што су бука, гужва, саобраћај, мириси, свијетла и потенцијалне опасности људског фактора. Све ове информације и увјети црпе нашу пажњу и енергију што чини да осјећамо стални ментални замор а онда и тјелесни.

Илустрација: Природа има способност обновити нашу пажњу након напрезања и црпљења менталне енергије.

 

Знате ли ону „Гђе ти је фокус то ти је живот“?

Свакодневно смо фокусирани ка ван, на вањски глас, на feedback, на to-do листу, на још један рок у послу, на сат којем фали сати. Исцрпљене пажње и фокуса лијежемо у кревет како бисмо позитивно одговорили још једном јутарњем аларму у низу. Када смо фокусирани ка унутра, ка себи, ка својим емоцијама које збуњено колају у нама као на незаустављивом рингишпилу? И онај зов природе када се, иако све ријеђе, јави, утишамо га и идемо даље. Рестаурирамо станове, аутомобиле, намјештај… А када рестаурирамо нашу пажњу и наш фокус који нас чине способним за све изнад наведено?

Уморни смо, да, знам.

На нашу срећу, терапија нам је лако приступачна и у потпуности бесплатна. Имате ли идеју о каквој терапији је ријеч? Уистину, ријеч је о еко терапији. Природа се показала као протуотров модерним епидемијама попут депресије, гојазности, стреса, између осталог, узрокованим технолошким бумом.

Шта су активни састојци терапијске дозе природе?

Пионири рада на ову тему Каплан и Каплан 1970-их година изнијели су теорију рестаурације пажње АРТ (енг. Attention Restoration Theory) која говори да је излагање природи не само угодно, већ и од помоћи у враћању и побољшању пажње. АРТ претпоставља да природа има способност обновити нашу пажњу након напрезања и црпљења менталне енергије.

Фокус у ужурбаним градовима, на послу или у другим стресним окружењима захтијева доста напора, за свјесну и усмјерену пажњу. У природном окружењу, међутим, Капланови су открили да је људима фокус шири те да пажњу обраћају на мање напоран начин, скоро несвјесно, што доводи до далеко опуштенијег тијела и ума.

Шта то природно окружење чини рестауративним за нашу пажњу; како да знамо да ли ће нам природа помоћи да се обновимо, опустимо и подмладимо? Према АРТ-у, постоје четири кључне компоненте које карактеризирају рестауративно окружење: доживљај удаљености, доживљај (меке) фасцинације, те доживљај обима и компатибилности.

У природи смо удаљени или одвојени од својих уобичајених мисли и брига.

Удаљени смо на начин да смо психички одвојени од својих актуелних брига и захтјева те смо помјерени од околине која црпи нашу пажњу и енергију. Сигурна сам да смо сви шетали шумом „празне главе“.

Надаље, природа нам држи пажњу без икаквог уложеног труда. Другим ријечима, природа задржава нашу пажњу без потребе да је фокусирамо или усмјеравамо на одређени начин. Неријетко смо фасцинирани неким призором из природе, неким пејзажом. Конкретно, мека фасцинација АРТ теорије подразумијева појаву када нашу пажњу држи мање активна или стимулативна активност као што је пригушени звук вјетра или цвркут птица и мирна слика природе у нашем оку, што нам вјерно пружа прилику за размишљање и интроспекцију.

Илустрација: Природно окружење је еволутивно познато нашем уму и тијелу

 

Компонента обима у АРТ-у се односи на квалитету рестауративног окружења које нас потиче да се осјећамо потпуно уроњено и ангажовано. То значи да околина нема никакве неуобичајне или неочекиване карактеристике, а ми се осјећамо угодно и опуштено у таквом окружењу јер не осјећамо страх од непознатог.

Дакле, окружење мора бити барем донекле познато и кохерентно да би било рестауративно. Природно окружење је еволутивно познато нашем уму и тијелу. У овом контексту, познато не значи нужно да сте већ били у тачно одређеном простору, само да је довољно слично мјестима на којима сте били како се не би осјећали нелагодно, збуњено или изван мјеста.

Компатибилност као рестауративна компонента подразумијева осјећај уживања и усклађености у свом окружењу. Да би било рестауративно, окружење мора бити такво у којем појединац бира да борави унутрашњом мотивацијом и личном преференцијом. Ако смо тамо из екстерних разлога, није вјероватно да ћемо доживјети рестаурацију. С обзиром да нам је зов природе урођен, не постоји већа компатибилност до оне човјека и природе.

80их нас је година пак Јапан упознао са термином схинрин-yоку који би дословно преведено значио купање шумом или упијање атмосфере шуме (енг. „forest bathing“).

Shinrin-yoku је једноставна mindfulness метода да будемо мирни и тихи међу дрвећем и да дубоко дишемо проматрајући природу око себе.

Природа лијечи. Давно су то Јапанци знали јер су сматрали да аеросоли из шуме, удахнути током шетње у природи, стоје иза повишеног нивоа природних убица или НК ћелија у имунолошком систему (енг. Natural Killer cells), бијелих крвних ћелија које се боре против различитих тумора и инфекција. У накнадној студији, у којој су есенцијална уља цедра емитирана у хотелској соби у којој су људи спавали, такођер је показано да су ова уља изазвала значајан пораст НК ћелија.

Овим тезама, поред многобројних експерименталних истраживања, свједочи и појава неслужбеног појма поремећаја дефицитом природе (енг. Nature deficit disorder) а који представља психолошке, физичке и когнитивне посљедице људског отуђења од природе, посебно за ђецу у рањивим годинама развоја. Новинар и писац Рицхард Лоув је написао књигу Посљедње дијете у шуми: спашавање наше ђеце од поремећаја дефицитом природе (енг. Last Child in the Woods: Saving Our Children From Nature-Deficit Disorder).

Дакле, док се шећемо шумом, удишемо терапеутски зрак и изоловани смо од градске буке, плинова и извора умјетног свјетла, симултано опорављамо и јачамо наше тијело и ум.

Запамтимо, природа је наше интуитивно станиште, а еко терапија наше право по рођењу.

Извор: https://seesrpska.com/znate-li-sta-su-aktivni-sastojci-terapijske-doze-prirode/

ФОТО: Pixabay