Сведочанство бесмртности светитеља и предзнак васкрсења

Свете мошти светитеља изузетно су важне црквене реликвије које верници поштују и често имају исцељитељске моћи. Како објашњава Српска православна црква, свете мошти су земни остаци светитељских тела, одуховљена телесна пребивалишта Божија, осведочени храмови Светог Духа, у облику целокупног тела, делова тела, или честица. Ти остаци често су стари и више стотина година, не подлежу уобичајеним законима природе и остају нетрулежне. Обично, али не и обавезно, чувају се у кивоту. Као предмет поштовања Цркве, са посебном пажњом, мошти су чуване током историје и износе се пред народ у тешким временима.

Нетрулежне мошти су и један од услова за проглашење некога за свеца по канонима СПЦ. Сама реч мошти изведена из прасловенског глагола “моћи” и најчешће се користи у двојној форми и значењу – као именица моћ (множина, моћи) и као глагол-  моћи. Код Срба, израз мошти коришћен је у народу и као опис натприродних, чудотворних снага – моћи, превасходно исцелитељских, па је стога и посебан однос према њима изражаван кроз целивање, поклоне, молитве, пише сајт Православна Србија.

Поштовање моштију светитеља посебно је изражено у СПЦ и другим правосавним црквама. Гледано кроз историју појава божанских енергија кроз мошти пророка и светитеља, постојала је још у време Старог Завета. У време Константина Великог у првој половини 4. века он сам је у црквама које је подигао полагао мошти Апостола и других светих. Поштовање моштију постаје општи обичај који је довео до тога да, по Црквеним прописима, ниједна црква није смела бити освећена ако у њој није било моштију светих. Мошти светих залог су нашег васкрсења. Поред моштију светих, помно су чувани и други предмети који су им припадали, а први повод за то био је Крст на коме је страдао Господ Исус Христос. Крст је 326. године пронашла Јелена, мајка цара Константина Великог, на Голготи, и поделила га на два дела: један део смештен је у Јерусалиму, у цркви коју је подигао њен син, а други део послала у Цариград.

Кроз тело у целини које није подлегло физичко – хемијском закону разлагања материје или кроз поједине његове сачуване делове, пројављују се натприродна дејства, која су Божија, и то је наставак богочовечанске сарадње и после биолошког уснућа одређеног светитеља. У питању су Божија благодатна дејства која се у свету видљиве стварности манифестују преко светитељевих телесних остатака. Мошти су сведочанство бесмртности личности и предзнак васкрсења у будући век и свет. У Српској православној цркви постоје бројне мошти светаца који се и данас поштују од Светог Василија Острошког, за кога се верује да ноћима походи околину манастира до моштију Светог Симеона Мироточивог (велики жупан Стефан Немања) које миришу на миро и чувају се у његовој задужбини манастиру Студеница.

Колика је важност моштију светиља не само за цркву већ и за српски народ говори податак да су оне током историје чуване као највеће благо, сакриване од турских освајача, чак ношене приликом Велике сеоба Срба у 17. и 18. веку.

Као највеће реликвије СПЦ данас се чувају десна рука Светог Јована, кога хришћани сматрају крститељем Исуса Христа и налази се у Цетињском манастиру, уз мошти Светог Петра Цетињског и део Часног крста, на који је, по предању, Исус био разапет. Не треба заборавити ни леву руку Светог Саве првог српског архиепископа и утемељивача СПЦ која се чува у манастиру Милешева, а сачувана је пре спаљивања на Врачару. Безумни чин турских освајача који су 1594. спалили мошти највећег српског светитеља Светог Саве и данас се сматра за један од најтрагичнијих догађаја у српској историји.

Мошти светаца данас се најчешће облаче у специјалнo направљену одежду, а обичај је да се стара након пресвлачења исече и посели верном народу. Мошти светаца су најчешће заштићене стаклом, а само у посебним приликама се отварају како би верници могли да их дотакну.

За разлику од православне цркве која мошти светаца сматра највреднијим реликвијама и за сваке се тачно зна којем свецу припадају, католичка црква има другачији став. Поглавари римо – католичке цркве вековима нису  придавали већи значај остацима светитља осим ако је на основу њих нису могли да убирају неки приход. Све се променило крајем 16. века када је у катакомбама Ватикана пронађена гомила костију за које се веровало да припадају мученицима пострадалим за Христа у раним вековима хришћанства. Кости су обучене у свилу и кадифу и накићене драгим камењем јер је Рим желео да покаже да је и даље јак. Такође, хтео да привуче обичан, неуки народ на најпрозаичнији начин свилом и драгим камењем.

Научници већ вековима покушавају да одгонетну зашто тела светаца не труле, али одговор на ово питање немају. Једна од највећих мистерија је нетрулежна рука Марије Магдалене која се чува нетакнута на Светој Гори више од 2.000 година. Она испушта мирис сличан тамњану, не губи боју као да је од живог меса и што је најчудније – још увек има температуру од 36,6 степени колика је температура живог људског тела. Наука нема објашњење, а верници и православна црква поручију само једно – то је чудо Божије!

Ауторка: Драгана Поповић