Зашто се пости средом и петком: скривени смисао вековне праксе

У српским кућама, посебно оним које чувају корене, среда и петак нису обични дани. Чак и када се не пости цео пост, старији чланови породице ће рећи: „Сре́да и пе́так су посни, дете, тако су нас учили.” Али, зашто баш та два дана у недељи носе посебан терет уздржавања?

Српска православна традиција дубоко је везана за симболику дана. Среда је дан када је Јуда издао Христа, а петак је дан Христовог страдања на крсту. Управо зато се среда пости у знак сећања на издају, а петак у знак благодарности и туге због страдања. Пост ових дана није само одрицање од хране, већ и духовна вежба: сећање, поштовање, скрушеност.

У народу се некада строго држало овог правила. Баке су знале да без обзира на све, у среду и петак на трпезу не иде ни јаје, ни млеко, ни месо. Уместо тога, спремале су се јела „на води“: пасуљ, кромпир у шерпи, проја, кисели купус, компот. И нико није гунђао – пост је био природан део живота. Деца су тако учила дисциплину, али и духовност.

Интересантно је да се среда и петак посте током целе године, осим када је тзв. „разрешена седмица“ – као на пример у седмици после Божића или Васкрса. То је ретка привилегија у православном календару, и народ је умео да је прослави уз песму и трпезу.

Данас, у свету ужурбаности, многи верници и даље прате ове посне дане. Неки из поштовања, неки из навике, неки из здравствених разлога. Али чак и кад пост не прати читав постни календар, среда и петак остају као подсећање – да не живимо само за себе, и да постоји нешто више.

Снага ове праксе је у њеној једноставности. Нема ту много филозофије: два дана у недељи кад станеш, када не мислиш само на себе и свој стомак, већ на своје мисли, речи и дела. То је тишина у којој говори вера.

И данас, када у кући замирише пасуљ „на води“ у петак, неко ће се сетити своје баке, дрвеног стола, и речи: „Није то због хране, дете. То је због душе.”