Зашто кућу треба кадити што чешће?

Кађење је хришћански ритуални обичај чишћења просторија од духова и свега што је нечисто и нечастиво, као и негативне енергије која може да се накупи у простору из различитих разлога.

Још од давнина, за кађење се користе тамјан и брикет, а раније је то била смирна. Смирну је за кађење користио сам Исус Христ, а према предању, добио ју је у пећини по рођењу, заједно са златницима. Наиме, брикет и тамјан симболизују љубав према вјери и топлоту душе домаћина, док мирис тамјана симболизује благодат Светог Духа.

Кађење тамјаном назива се бијели дим, и служи уклањању сила које нису пожељне у једном хришћанском дому. Име бијели дим настало је као супротност црном диму, у који спадају паљење различитих ствари у магијске сврхе, као и дим цигарета.

Православни хришћани вјерују да кађење тјера све негативно, па је присутно при сваком црквеном обреду, попут литургија, јутарњих и вечерњих молитви, као и током обављања свих светих тајни, од крштења и вјенчања до јелеосвећења (молитве и помазивање болесних освећеним уљем).

Према вјеровањима многих учења, не само црквених, тамјан доноси добро здравље свим укућанима, па се кађење дома препоручује и из овог разлога.

Прихватање кађења и тамјана од стране хришћанске цркве није просто преузимање елемената из незнабожачког култа, већ увођење нечега што има основа у Светом Писму.

Тако у књизи пророка Малахије пише да ће се у Месијанска времена од истока до заласка сунца приносити Богу жртва чиста и кандило. Под “чистом жртвом” још најранији хришћански писци, попут Светог мученика Јустина разумјели су свето причешће, а под кађењем употребу тамјана. Према овом мјесту Старог Завета, сасвим је било блиско хришћанима да при причешћу употребљавају тамјан.

Илустрација: Мирис тамјана симболизује благодат Светог Духа/ ФОТО: freepik

У Новом Завету, у Откровењу Јовановом више пута се говори о тамјану као жртви истинитом Богу (Откр. 5,8; 8 – 5), као што се и у храму Соломоновом кад приносио Јахве-у (Лк. 1,49). Треће апостолско правило говори о тамјану и јелеју, које је једино дозвољено доносити као дар у хришћански храм.

Када кађење обавља свештеник, у цркви или дому својих парохијана, он кади иконе и друге црквене реликвије, као и присутне особе, док укућане који стицајем околности нису ту спомиње у молитви. Кађењем људи примају се њихове молитве Господу и даје им се освећење.

Када је у питању став цркве, тамјан означава подизање ума и срца вјерника ка небу током молитви.

Кађење може, поред свештеника, да обави и сам домаћин куће, исто као што се и сам моли Богу и пали свијеће, а то се обично практикује на дан крсне славе или заједничке молитве уочи недјеље и великих празника. Неки то чине свакога дана, и то није неисправно нити штетно.

Кућу би требало да окади свештеник након грађења, сређивања, кречења и било каквих већих промјена.

Потребно је да у просторији у којој се налазе иконе припремите свијећу, кадионицу, тамјан, чинију са водом и босиљак. Уз то, требало би да спремите и једну посуду са мало брашна, чашу уља и четири мале свијеће, које ће се касније залијепити на зидове стана. Свештеник ће очитати молитве и мало помазати зидове освећеним уљем. У молитвама при кађењу, читају се молитве за напредак дома, здравље и срећу укућана, посебно дјеце, за слогу, љубав и међусобно разумијевање оних који живе у кући.

Кандило би требало да стоји испред иконе, обавезно се пали на сваки празник и недјељом, али може и да гори без престанка.

Кандило и пламен симболизују свјетлост Христове науке и свјетлост живота светитеља испред чије иконе се кандило пали. Оно истовремено подсјећа своје укућане да живе свијетлим и чистим животом.

Извор: https://www.glassrpske.com/cir/zivot-stil/kuca-vrt/zasto-kucu-treba-kaditi-sto-cesce/554722#google_vignette