Да ли знате где се налази Никеја и чувена црква Свете Софије?

СРПСКИ туристи опседају лети Турску, али је мало оних који посећују Цркву Свете Софије, Божанске премудрости, данас џамију Аја Софију, иако је реч о једном од најзначајнијих места наше историје, без кога она не би ни била записана на српском језику. И СРБИ ЧУВАЛИ ЦАРСКУ НИКЕЈУ: Гардисти, наши сународници, стражарили на импресивним зидинама града који је имао чак 108 кула Ако сте помислили да је реч о монументалној Светој Софији у Цариграду, преварили сте се. Јустинијанова задужбина је само величином покушала да достигне славу базилике Свете Софије у Никеји, данашњем Изнику, где је 325. император Константин организовао Први васељенски сабор и извео светску духовну револуцију стварајући “хришћански Рим”. У судбинском олтару овог храма је наш Свети Сава 1218. или 1219. одлуком “Божјег заступника на земљи” цара Теодора Ласкариса постао први архиепископ самосталне Српске цркве. Савиним хиротонисањем у Никеји српски језик је званично уврштен међу “библијске”, на којима се богослужи и пише, па се овај догађај може назвати нултом тачком наше писмености и просвете.

– До тада је у српској држави богослужбени језик био грчки, јер је већина епископија припадала Охридској архиепископији, а после Никеје су Сава и његови ученици добили легитимитет да на српскословенски преведу и богослужбене књиге и каноне – објашњава историчар др Влада Станковић.

У Никеји је Сава вероватно имао прилике и да поразговара са малозијским земљацима, Србима, гардистима који су стражарили на зидинама царског града са 108 кула. На овај простор под малоазијским Битнијским Олимпом, у војно-управну област “тему” Опсикион, од 7. све до 12. века ромејски цареви су насељавали Србе да буду војници-сељаци, крајишници, чувари прилаза Константинопољу са анадолијске обале.

Последњи извештаји о колонизацији Срба у крај чије име значи “Царска гарда” наводе да је цар Јован Комнин после похода 1122. на Србију настанио своје заробљенике “у тему Опсикион, између Никомедије и Никеје”. Да се упозна овај чудесни предео потребно је аутомобилом или аутобусом прећи око 150 километара пута од Истанбула, преко босфорског моста Орхангази, а затим малоазијским копном до Никеје.

Лепше је, ипак, као у Савино време препловити део пута од древне константинопољске луке Елефтериос, данашње истанбулске бродске станице Јеникапи, из које ка Анадолији испловљавају трајекти висине троспратнице накрцани возилима и људима. Они се искрцавају у малоазијском лучком градићу Јалова, на уском појасу јаловог тла између планина и мора. Словенско име луке подсећа на давно нестале земљаке који су бранили овај морски прилаз Константинопољу.

На међуградској станици у Јалови путнике чекају минибусеви, “долмуши”, а нећете погрешити ако уместо турског назива Изник питате који од њих вози за Никеју. Сви овде знају историјско име градића на обали некадашњег дубоког залива Мраморног мора, које се током тектонских промена претворио у прелепо језеро Асканијус. Његово данашње име је Изник и омиљено је место за одмор савремених Цариграђана.

Када пут из Јалове пређе високу планинску међу изнад приобаља он се спушта у област благих брежуљака и равнице прекривене бескрајним маслињацима, између којих повремено блесне натприродно азурна површина језера у коме се све до лета огледа заснежени врх Битинијског Олимпа, данашњег Улудага.

После око сат вожње стиже се до зидина Никеје виших од 10 метара по чијем врху води стаза широка око три и по метара са које су српски крајишници и гардисти Ромејског царства одапињали кише стрела на нападаче. Због модерних возила Никејски зид је морао да буду пробијен, али модерни асфалт непогрешиво води древном трасом ка централном градском тргу крај кога се налази базилика-џамија Свете Софије. До њеног улаза мора се спустити степеницама на око три метра испод данашњег нивоа градског тла, а затим још метар и по до пода храма. Ту разлику у висини попуњава шут многобројних градова под именом Никеја који су 2.000 година рушени и изнова грађени на истим темељима.

Да је реч о базилици у којој је 325. рођено хришћанство какво данас познајемо непогрешиво показује мистични подни мозаик чија се много познатија копија налази у цариградској Светој Софији.

У НАОСУ никејске Свете Софије данас је простор за молитву муслимана, па се до олтара мора доћи бочним бродом и кроз ђаконикон где се још виде фреске. Одатле се улази у олтарски амфитетар где је међу стотинама епископа из Римског царства 325. седео и Свети Никола, где је промовисана данашња хришћанска Библија и усвојен Символ вере. За Србе је овај олтар још већа светиња, јер нам је из њега Свети Сава донео писменост и просвету на српском језику.

Извор: НОВОСТИ 

Фото илустрација: АРХИВА