Да ли волите леблебије? Ево зашто треба да их једете

Леблебија мала, светло браон бобица величине грашка која је један од основних састојака кухиње Блиског истока. Користи се за припрему различитих јела, а због своје високо вредне нутритивне вредности и позитивног утицаја на људско здравље зову је и супер храна. Осим плода изузетно су здраве клице, а нису занемарљива ни лековита својства листа ове биљке. У народу је позната и под именима наут, сланутак или слани пасуљ. Иако је врло корисна за здравље, на жалост, недовољно је заступљена у нашој исхрани.

Илустрација: Леблебија се користи у људској исхрани већ хиљадама година

 

Једе се од бронзаног доба
Леблебија (лат.Cicer arietinum) је једногодишња зељаста биљка из фамилије бобова, отпорна је на хладноћу, није избирљива када је у питању земљиште и једна је од најотпорнијих махунарки на сушу, а више води тражи једино у периоду цветања. Научници сматрају да је једна од најраније култивисаних биљака која се у исхрани људи користи још од бронзаног доба. Легенда каже да потиче из древног библијског града Јерихона, користили су је у античкој Грчкој, али и у старом Египту, Риму и Индији. На наше просторе вероватно су је донели Турци због чега се у народу задржало турско име наут за ову биљку.
У исхрани се користи семе леблебије које се налази у краткој, длакавој махуни која најчешће садржи једну до две семенке. Боја семена може бити од тамно браон до беж боје. Изгледом подсећа на зрно грашка, осим што је леблебија мало већа и нема правилан округао облик као грашак. Најпознатије сорте су деси која има ситније тамно-браон зрно и кабули која је нешто крупнија, а зрно је беж боје.
Леблебија може да се припрема као вариво и тада се најчешће припрема као пасуљ или грашак, али је потребно претходно је потопити у воду на неколико сати да омекша. Богата је гвожђем и протеинима па може да послужи као одлична и укусна замена за месо. Треба обратити пажњу и куповати искључиво зреле плодове. Наиме, младе махуне нису препоручене за јело, јер вегетативна маса односно стабљика, лишће и махуне имају висок садржај јабучне и оксалне киселине, што може изазвати озбиљне поремећаје у варењу. У блиско источним земљама леблебију мељу у брашно које се зове бесан. У питању је безглутенско високопротеинско брашно од целог зрна, а може бити и у виду љуспица односно мекиња. Ипак, леблебије су најпознатије као основни састојак хумуса, док се код нас најчешће једу пропржене као здрава грицкалица. За оне који нису пробали, укус леблебије сличан је укусу печеног кестена.

Илустрација: Од леблебије се прави хумус врло укусан и здрав намаз

 

Састав и хранљива вредност
Биохемијски састав леблебије сличан је осталим махунаркама. Познате су као извор протеина, беланчевина, угљених хидрата. Добар је извор гвожђа, па чак и кувана леблебија садржи дупло више гвожђа од једнаке количине меса. Количина калцијума у леблебији је такође висока и удружена је с беланчевинама које повећавају његову апсорпцију, па се препоручује анемичним особама. Има низак глукемијски индекс па је добро дошла на менију дијабетичара. Најновија научна истраживања су показала да је и лишће леблебије изузетно здраво, јер осим витамина садржи и значајну количину минерала, па може парирати купусу и спанаћу. Садржај калцијума, магнезијума и калијума у лишћу леблебије већи је него у спанаћу и купусу док је садржај гвожђа, цинка и бакра приближно једнак. У леблебији има и витамина и то комплекс Б витамина, као и Ц и К.
Конзумирање ове намирнице има благотворно дејство на пробаву и проблеме са дигестивним трактом. Истраживања су доказала да може бити врло корисна код снижавања холестерола, а лекари препоручују леблебију пацијентима који пате од иритативног синдрома дебелог црева због велике количине биљних влакана. Позитивно утиче и на рад мишића, нерава, кардиоваскуларног система, здравља костију. Због мањка натријума а довољне калијума препоручује се срчаним болесницима и утиче на снижавање, односно нормализацију крвног притиска.
За оне који воле да конзумирају клице, леблебија представља одличан избор јер се веома лако клија. Довољно је потопити је у води једну ноћ, а након тога испирати повремено (сваких 3-5 сати) и већ за три дана клице су спремне за употребу. Клице од леблебије најчешће се користе као додатак салатама. Треба ли рећи да су клице једно од основних оружја у борби против тешких болести.
У арапском свету леблебији су приписивана и афродизијачка својства. О томе сведочи рецепт арапске кухиње у коме се саветује да се током зиме, пре спавања, користи напитак од воде, меда, лука у праху и млевене леблебије. А, кад се пробуди либидо, остало је већ на вама.

Извор: Агробизнис магазин

ФОТО: Pixabay