Текеришки пешкир сведок части и морала српског војника

Милети Милутиновићу, борцу Другог прекобројног пука и учеснику Церске битке живот је буквално спасила девојачка спрема. У ноћи између 15. и 16. августа 1914. године, Милета је био рањен у обе ноге. Како је Милети живот спасао ткани везени пешкир девојке Персе Спајић, где се тај пешкир данас налази и ко га је сачувао?

Морал, храброст, културна баштина, традиција, поштење, понос, породица, васпитање, оданост, дух војника, српског сељака и људске вредности. Све је стало у причу о Текеришком пешкиру – сведоку непролазности, једном од симбола чувене Церске битке и прве победе у Великом рату. Водимо вас трагом пешкира преко Шапца, Текериша, Свилајнца и Седлара – прецима у част, потомцима за незаборав.

Оно што зовемо културом није све што чини вредност неког народа. Природна морална својства имају у процењивању те вредности у најмању руку подједнаку улогу. Елем, српски народ има морална својства која надмашују морална својства многих других народа.

Тако је записао Арчибалд Рајс, након голготе Великог рата коју је прошао са српском војском. Од Цера преко Кајмакчалана, из опанака уз пушку, носио се гуњ и шајкача, борио се српски сељак за своју груду земље и није ни уз сву муку одвајао, ни од трубе, ни од бубња ни од девојачке спреме. Чувао да га заштити, сачувао да осветла образ и да врати туђе.

Пешкир Персиде Спајић у сталној поставци шабачког музеја – сведок времена, сведок части и морала српског домаћина, војника, човека.

„Милета Милутиновић је био борац Другог прекобројног пука из села Седлара код Свилајнца. У ноћи између 15. и 16. августа, рањен у обе ноге на Церу, допузао је до најближе куће у близини места где је рањен у потрази за неком тканином, отвара дрвени ормар и прво што извлачи су два ткана, вежена пешкира. То је у ствари била девојачка спрема за удају, са једне стране је вез Перса Спајића ђевојка, а са друге Добро јутро, добри домаћине, срећан ти празник. Милета Милутиновић превио је себи ране, наставио даље – Цер, Колубара, Солунски фронт. Све време рата те пешкире је носио са собом.

Илустрација: После 60 година Милета је поново дошао у Текериш на Цер и донео пешкир

По завршетку Првог светског рата кад се вратио из Солуна успео је да сачува један пешкир и врати га у своје родно село Седларе. Ту га је ставио поред своје крсне славе и ето како су године пролазиле тако је и његова жеља била све већа да поново дође на Цер, да потражи Персу и врати јој тај пешкир. На Преображење, 19. августа, дакле након 60 година –1974. године, Милета је поново дошао овде у Текериш на Цер и донео пешкир који је у својој породичној кући чувао 60 година“, наводи Јелена Ђорђић, водич у Музеју Церске битке у Текеришу.

Од доласка времешног ратника да се поклони сенима настрадалих сабораца и врати узето, у Текеришу су остале само две фотографије, али нескривен понос, част и незаборављена прича потомака.

„Овде свуда су се водиле битке, а та кућа од мог деде Тихомира је била овде одакле је војник Милета узео два пешкира из девојачке спреме од мог деде Тихомира прве жене Персиде Спајића. И сећам се добро када је дошао имао сам седам година и причао је деда са много емоција како је то преживео, како је било да је ту у шумици лежао ишао је ту на извор пио воду, мојим стричевима је то причао пошто је деда већ био умро. Био је мали, низак деда са шубаром на глави, дошао је са унуком, унук га је довезао“, прича Милош Стевановић из Текериша, унук Тихомира Стевановића.

Није српски борац са 74 лета заборавио ни место где је под храстом видао ране, сећао се сваке муње која му је осветлила пут. Трагајући по прошлости и Церским падинама оплакао је и тужну судбину Персе која је умрла у 23, три године по завршетку Великог рата. Њена ћерка у оближњем селу Трбосиље за узету мајчину спрему није знала.

„Милета је долазио, била је прослава у Текеришу и он се распитивô има ли Перса кога од порода, рекли су да има ћерку и он је дошо овде нашој кући, мајка је била жива. Донео је пешкир. Пешкир је био тако очуван, испеглан и он је донео и захваљује се мајци, сећам се добро. Деда је био издржан добро, не знам колико је година имао. Било ми је драго кад сам видео ручни рад моје бабе, кад сам видео онај пешкир и ја, отац и мајка, нисмо веровали да је то то“, нагласио је Милош Петковић из Трбосиља, унук Персе Спајић, и додао да би то неко други сигурно бацио, али не и Милета.

Из куће Персине ћерке, пешкир је годину дана чуван у сеоској месној канцеларији, а како у Текеришу поред споменика није било музејске поставке, за будућа времена, 1975. године, пренет је у музеј у Шапцу. Од сталне поставке до реплика причу од 2012. преносе чланице Удружења ивалида рада у Шапцу. У њиховој радионици „Стари занати“ ткало се и везло као и у Персино доба.

Илустрација: Прича о једном пешкиру је прича о нашим јунацима и историји

Реплике Текеришког пешкира стигле до Француске и Јапана
Председница Удружења Мирослава Савковић истиче да је прича о Персином пешкиру заинтригирала чланице и да су желеле да он буде наставак живота на неки начин и Спајића ђевојке и Милете Милутиновића, свих њихових потомака, Цера, Текериша и непролазне вредности.

„Сваки бод, основ, потка, боја, све погрешке на овим Добро јутро, добри домаћине онако како је на оригиналу тако је на репликама. Ово је био велики изазов, два и по до три пешкира је могла да уради ткаља за месец дана, значи толико је он тежак, јер су ту три врсте ткања, једна је ‘платно ткање’, једна је ‘парташица клечање’ и ‘ткање преко даске’. Ништа овде није машином урађено, чак и ови порупчићи и ивица ручно је урађено. Овај пешкир заиста је сведок непролазности, заштићен је географском ознаком порекла, налази се на међународној листи културне нематеријалне баштине и планиран за протоколарне поклоне. Ово је нешто што је морал, ово је нешто што чини Србина“, објашњава Мирослава Савковић.

Урађен да буде трајна вредност у породици, Текеришки пешкир постао је трајна вредност у Србији, сведок наслеђа, поштења, части и морала. До музеја на Церу реплику су 2019. донели учесници Церског марша, пешачећи од Шапца у част предака 37 километара до спомен-комплекса у Текеришу. Поклоњена је и бившем амбасадору Јапана, унуки Франше Депереа, библиотеци у Свилајнцу.

Пешкир чуван као реликвија
Храброст и шездесет година чувана реликвија није заборављена ни у завичају Милете Милутиновића. У родном Седлару улица носи његово име, а потомци одлучног солунца, добро памте и Милетине године у рату, заробљеништву, рад на њиви, животне савете и пешкир који се чувао као реликвија. Једина неостварена жеља церског ратника који је умро 1981. у 91 години, била је да у родном селу угости Персине потомке.

„Ја се сећам деда Милете, мог деке, ја сам га тако звала. Он је све испричао како је било на Церу, како је прошао, како је тај пешкир донео кући, како је бака, његова жена опрала, испеглала, оставила у новине, сачувала га и он би толико ко год би дошао кући, он је о пешкиру причао и показивао га. И он и бака изнесу пешкир из тог сандука и покажу какав је то пешкир. Он је са радошћу увек волео да га стави и на кревет и да гледа какав је пешкир. А кад је вратио пешкир много лакше му је било, лакнуло му је било. Јесте с једне стране волео да га чува, али нешто га је пратило да однесе пешкир да га да у музеј и да тамо нађе породицу њихову. Много сам поносна, он је био благ човек мирне нарави, не знам реч лошу о њему и цело село зна њега“, прича унука Милете Милутиновића, Босиљка Радосављевић из Седлара.

Нови пешкир наставља причу о ратнику и девојачкој спреми
Милетина праунука Анкица Радосављевић из Седлара каже да је пешкир био као амајлија: „Чувао се као највећа драгоценост, ми деца нисмо имали приступ. Видела сам га можда два пута, не више. Уз деду који је био поносан на тај пешкир исто је била поносна његова супруга чувала га је, ветрила, одржавала најбоље могуће. Деда је био поштен човек и савест га је гризла ако пешкир не буде вратио“.

„Ово је деда Милета, ја сам његова чукунука. Нормално да знам сваки детаљ те приче, зато што су ми моји говорили, моја бака, дека, прабаба и најважније нешто што је он причао, а то је да будеш поштен и да будеш вредан. Једног дана бих волела да посетим Цер, да видим где се он то борио и на крају да видим тај експонат у музеју“, рекла је Бојана Вакуловић из Свилајнца, чукунунука Милете Милутиновића.

Прича започета 1914. године са вредним рукама у то време писмене и учене Персе Спајић и одважног поштеног српског војника наставиће своју нит. Шездесет година Милета је са породицом чувао пешкир, а после пола века потомцима је дародавност узвраћена – за незаборав, захвалност и у аманет.

Уз јаке емоције и речи захвалности, кажу да је пешкир сачувао њиховог Милету, да ће од сада реплика бити њихова амајлија и да ће је преносити са колена на колено.

„Велика је успомена и још и већа има да буде“, наглашава Босиљка Радосављевић и додаје да ће реплику пешкира чувати исто као и њена бака, „Колико је година она могла да чува могу и ја исто, после нек наставе моји“.

Народ вам је родољубив. Не знам ни за један народ у којем легендарни национални јунаци толико живе у народној души као код вас. А имате и онај величанствени дар да вас сећање на те јунаке зна толико надахнути да вам властити живот више ништа не значи. То је зато што лик тих легендарних јунака излази из вас самих. Сачињен је од комадића које одаје ваша душа.

Тако је писао Арчибалд Рајс у књизи Чујте, Срби.

Извор: https://www.rts.rs/magazin/Zanimljivosti/5372662/svedok-casti-i-morala-srpskog-vojnika–tekeriski-peskir-od-cera-i-kolubare-do-solunskog-fronta.html

ФОТО: Printsreen РТС