Моравски стил Завичајног музеја у Сокобањи

Обновљено здање завичајног музеја у Сокобањи које се налази на почетку главног шеталишта, све више привлачи пажњу заљубљеника у архитектуру и у историју. Музеј је смештен у здању моравског стила из 19. века које је и после мањих преправки задржало првобитни изглед. Једноспратница са кровом на две воде и балконом у луковима, иначе, родна је кућа истакнутог међуратног писца прошлога века Стојана Живадиновића.

Посетиоци при уласку у музеј прво обиђу спомен собу њему посвећену. У биографској забелешци у Кући пише да је Живадиновић рођен 1890. у имућној породици, да је био и радник и оперски певач и новинар, потом запажени књижевник, да је завршио права у Француској и да је био у дипломатској служби Краљевине Југославије од 1924. до 1941. године.

Директор туристичке организације Сокобања Љубинко Миленковић, док смо улазили у спомен собу, рекао је за „Политику” да се Живадиновић у књижевним круговима са 11 романа и више од 400 прича сматра најплодотворнијим писцем између два рата, чија су дела објављивале највеће издавачке куће. Умро је под непознатим околностима 1942. а књиге су му, како каже Миленковић, после Другог светског „избрисане” из домаће књижевности и склоњене из библиотека због тога што је његов стриц Раде Живадиновић за време рата био секретар и возач адвоката Димитрија Љотића, вође Српске добровољачке команде покрета „Збор”, која је сарађивала са немачким окупационим снагама у борбама против партизана и четника.

Миленковић каже да је Туристичка организација 2017. отворила спомен собу „како би бар делимично ублажила неправду према писцу који са љотићевцима није имао никакве везе”, а додаје и да „у Сокобањи данас листом сматрају да његова вредна књижевна дела, неоправдано и не његовом заслугом занемарена, треба да се нађу у лектири. Јер, нарочиту популарност донела му је трилогија романа о личностима из Првог српског устанка: о Карађорђу, Хајдук Вељку и Вујици Вулићевић”.

Како сазнајемо из литературе, почетком треће деценије прошлога века, Живадиновићеве прве приповетке добиле су одличне критике, а његова прича „Браћа” је увршћена у седам најбољих приповедака истакнутих књижевника, међу којим су били и Иво Андрић и Растко Петровић. У предговорима романа „Госпођа загонетка” пише како је „својим изванредним приповеткама, у којима се бавио сокобањском грађанском средином и нашим људима у иностранству, испунио стране многих часописа и листова, међу којима су и „Књижевни гласник” и „Политика”. У нашем листу, о његовом делу писане су позитивне критике.

И Гојко Тешић, пишући о цензурисаним писцима наводи да је Живадиновић након Другог светског рата „жигосан као неподобан потонуо у заборав због активности свога стрица”. Он додаје да је за књигу „Испод Озрена” добио награду Српске краљевске академије. Такође, да је превођен на немачки, француски и мађарски језик, али пише и то да су му, након службовања у Бриселу, Ђенови и најзад Дизелдорфу „идеолошки чистунци који су хтели да склоне његова дела”, замерили и „да је био конзул Краљевине Југославије у предратној Хитлеровој Немачкој”.

О потомцима и родбини не знају ништа у Сокобањи, где је Живадиновићима као народним непријатељима цела имовина после рата одузета. Изложена дела нашли су, кажу овде, у подруму зајечарске библиотеке.

Осим пишчевих књига, у спомен соби су и предмети које је користио. Међу њима је и хармоника коју је свирао, због чега га сматрају претечом фестивала „Прва хармоника” који се већ шест деценија одржава у Сокобањи.

У другим просторијама су алати и оруђе из различитих епоха. Овде могу да се виде справе за прераду вуне и конопље, као и све за израду одеће. У етно соби представљена је и одећа сокобањског краја. Традиционална ношња најпознатија је по томе што су жене мараме пребацивале преко главе и онда преко рамена, а нису их као друге жене у Србији везивале.

Збирка завичајног музеја обухвата сачуване експонате из области археологије, етнологије и историје, све до савременог доба. Како наш саговорник Миленковић још каже, „чувар је духа кога више нема, али га се радо подсетимо”.

„Кроз овај музеј наше генерације пролазе живећи прошлост у садашњости. Постао је неизоставна станица за све који желе да се упусте у тајне прошлости нашег краја. Рецимо, збирка прича насликаних у камену, отвара душу Сокобање и објашњава њено вековно трајање”, како каже.

Испред музеја је амфитеатар у ком се одржавају представе, књижевне вечери и краћи концерти.

Извор: https://magazin.politika.rs/scc/clanak/573324/istorija/kuca-zivadinovica-soko-banje

ФОТО: Printscreen Facebook/ Сокобања Србија