Златне руке Горана филиграна

Пре неких 15 година Горан Ристовић Покимица био је на животној и професионалној прекретници да ли да напусти страну фирму у којој је добро зарађивао, или да настави да се бави филигранством које му је у том тренутку било више хоби него професија.

Као неко ко говори 9 језика, бавио се дуго преводом али почетком ратова деведесетих био је принуђен да због мањка посла почне да ради у једној међународној компанији на менаџерском послу где је радио чак 20 година.

– Али то мене није испуњавало и имао сам потребу за ручним радом. Мој покојни таст био је златар и филиграниста, али до тог тренутка нисам обраћао пажњу на те његове радове. Онда сам почео да примећујем предмете у његовој радионици и кренуо да изучавам занат – рекао је он.

Горан објашњава да је његов таст радио мање предмете који га нису много занимали, али су га заинтересовали стари црквени предмети који су рађени у филигранској техници.

Ускоро је добио прилику да рестаурира једну дрвену хранилицу, црквени предмет који стоји на часној трпези у манастиру Жича. Иако није био сигуран да ће то моћи да поправи сестринство манастира га је убедило да крене полако па ће успети.

И тако се и десило.

– То је био први предмет већег габарита који сам успео да саставим. Онда сам се фокусирао на израду кандила и других црквених предмета, до тренутка док људи нису почели да ме препознају по том раду а унутар цркве се брзо проширило да постоји неко ко је стању да поправи старе и уради нове предмете – прича он.

Илустрација: Горан ради махом по наруџбини и углавном за цркве и црквене званичнике

Прекретница
Међутим и даље је радио за међународну компанију а у једном моменту наруџбине су биле све чешће а послови све комплекснији.

– У једном тренутку сам дошао у ситуацију да сам морао да се определим на коју ћу страну. И донео сам одлуку да оставим тај сигуран посао и да се отиснем у предузетничке воде. И већ 15 година се бавим тиме, радим искључиво по наруџбини у договору са наручиоцима, махом црквене – објашњава наш саговорник.

Овим послом се у Србији можда десетак људи у Србији али Горан каже да је оставио сигуран посао јер је имао унутрашњи порив “који је био јачи од сваке логике”.

Додаје да за почетак нису потребна велика улагања нити пуно алата, али за озбиљно бављење овим послом потребно је дугогодишње искуство.

– Када сам кренуо са тим радом био сам потпуно опчињен. Нисам имамо неких узора нити учитеља, сем што сам од таста научио да радим те мале предмете. Више се сводило на експерименте. Ја сам првих година радио дан-ноћ. Био сам млађи па сам физички могао да читаву ноћ нешто радим, а да не успем. Па онда три ноћи заредом и четврте ноћи се појави решење. За мале комаде релативно брзо можете да научите када имате припремљен материјал. Суштински, требало би интезивно радити барем једно 3-4 године уз менторство једног доброг мајстора да би били у стању да направите један дуборезни предмет. Јако је депримирајуће када се нешто тако каже јер је сама техника рада ручна и јако спора у смислу напредовања. Потребно је велико стрпљење али, нажалост, доста људи данас га нема – објашњава он.

– Што се тиче алата, то је ручни алат који није много скуп. Ако имате припремљен материјал довољна вам је једна пинцета, сечице, ручни бренер, пар турпија, неких киселина… ја сма почео на једној застакљеној терасици где вам је довољан један мали сто са вентилацијом због испарења и дима који се јавља током самог рада. Тако да у суштини не треба много. Али што су технички предмети већи, треба вам и нешто сложенија опрема – објаснио је он.

Додаје да се дешава да по пет дана седите над предметом и не видите напредак, а онда треба наћи велику снагу да би се наставило.

– Не успеју сви, али ко се добро наоружа стрпљењем успеће! – каже он.

Илустрација: Његов филигрански рад познат је широм света

Поклони за званичнике
Горанови радови успели су да постану и део поклона које председник Србије даје високим званичница по свету у оквиру посета, или за рођендан, па је тако једно налив перо и мастионица чак завршило код кинеског председника Си Ђинпинга.

– Имам прилику да неки од престижних поклона буду наручени код мене, између осталог и тај за председник Си Ђинпинга поводом његовог рођендана. Из Председништва су ме контактирали питали шта би било примерено а да се уклапа у правила протокола. Након пар минута разговора сам предложио да се уради тако нешто јер има симболичку вредност, а и изгледа лепо – објаснио је он и додао да му је за израду овог предмета требало да десетак радних дана јер је већ имао припремљен материјал.

Али то није био једини поклон који је завршио код неког страног државника.

– Било је за француског председника Макрона, председницу Европске комисије, председника Турске, његову супругу… има доста тих ствари – причао је он.

Међутим, посебно истиче ствари које је правио за црквене великодостојнике.

– Рецимо један штап који сам ја урадио има јерусалимски партријарх, једно жезло бугарски патријарх. Затим за васељенског патријарха сам радио једно жезло. Онда за турског патријарха Кирила и тако даље – каже Горан.

Кандила на месту Исусовог рођења
Али он није правио предмете за важне личности, већ и за разне православне цркве по свету.

– У Цркви Христовог рођења у Витлејему постоји један храм која је сазидана над пећином где се по веровању родио Исус Христос. Само место рођења у тој пећини је означено једном сребрном звездом са 14 кракова. Око звезде стоји 14 кандила по споразуму који важи између Јерменске православне цркве и католичке цркве. Шест кандила су православних, пет католичких и четири јерменска. Била је прилика да се та православна кандила замене неким бољим и луксузнијим. Тако да сам урадио тих 6 кандила за Витлејемску звезду. Затим је уследила израда десетак кандила за Цркву Христовог рођења, један велики престони крст, комплет за причешће. Затим, у самом Јерусалиму на гробу пресвете Богородице налазе се четири кандила и шест свећњака – прича он.

Али ту није крај списка.

– Рецимо, за Русију сам радио за Новотихински манастир у Јекатеринбургу, граду где је била заточена царска породица Романових до погубљења. Монахиње тог манастира су носиле храну и све што је потребно царској породици. Након Октобарске револуције храм је угашен, али је пре десетак година обновљен. И на захтев њиховог завода за заштиту споменика културе желели су да унутрашњост храма опреме и осликају у неовизантијском стилу, а предмете да ураде у овој старој техници. Тако да сам и за њих имао прилику да урадим неких двадесетак кандила – испричао је он.

Горан Ристовић објашњава да се не отвара прилика свакодневно да се раде овакви предмети а за њега то има и духовну димензију.

– Ја то схватам као послушање, ако се пребацимо у неку духовну димензију. С обзиром да се бавим тим стварима које су црквене природе, неопходно је да човек познаје и ту духовну страну. Када ми с наручи неки црквеним предмет, ја морам познавати целу тематику боље и од самог свештеника који то наручује. Тако да то подразумева много учења – каже он.

Илустрација: Реконструкција круне деспота Стефана Лазаревића израђена је по угледу на фреску из Цркве Св. Тројице при манастиру Манасија

 

Ради круне српских средњевековних владара
Иначе, Горану је поверен и један веома важан задатак а то је израда неколико круна српских средњевековних владара што је велики пројекат Историјског музеја Србије.

– За потребе Историјског музеја су урађене такозване идеалне реконструкције круна. Ја сам до сада од пет круна урадио три и то цара Душана, краља Милутина и деспота Стефана Лазаревића. Тренутно израђујем круну деспота Ђурђа Бранковића а следе још два жлезла. И урадићу круну Тврта I Котроманића. На крају ће бити укупно 9 круна, а од тога пет ћу урадити ја. За израду прве круне цара Душана требало ми је шест месеци и то време нисам стизао ништа друго да урадим, а већ круна краља Милутина и Ђурђа Бранковића требало ми је по четири месеца тако да то узима поприлично времена – објаснио је наш саговорник.

Сваке године држи радионицу филиграна
Наш саговорник каже да сваке године држи десетодневну радионицу филиграна где осе обучи двадесетак полазника.

– У сарадњи са Етнографским музејом у Београду у Манаковој кући ја већ пет година држим радионицу филиграна “10 дана филиграна”. Сваке године се повећава број полазника али ми смо дужни да због капацитета ограничавамо тај број на 20-ак полазника годишње. Та школа је јако успешна а похађају је од средњошколаца па да до грађана из средњег доба – рекао је он.

Извор: https://24sedam.rs/drustvo/vesti/277296/goran-ristovic-godinama-se-bavi-filigranstvom/vest

ФОТО: Facebook/ Горан Ристовић