Гусле као сећање, отпор и идентитет

Где год се протеже линија српског етничког сећања — тамо је звук гусала. Неуједначен, дубок, понекад болан, увек снажан. Звук који је одјекнуо са гробова косовских јунака, који је лелекао по горштачким кућама и који, веровали или не, и данас можете чути — али на Јутјубу, ТикТоку и дечјим школским приредбама.

Некада симбол мушке части и народне истине, данас су гусле ухваћене између носталгије и нужне модернизације. У овом тексту питамо — има ли гусала у 21. веку, и шта нам тај древни инструмент говори данас?

Гусле нису само инструмент. Оне су архив. Народна архива крви, завета, бола, поноса. У њима се није само певало — у њима се клело. Гуслар је био све што село има: и песник, и летопис, и судија.

„Кад су кретале устаничке војске, кретале су са гуслама. Кад је погинуо неко важан, прве гусле су му исплеле живот, па тек онда поп служио опело“, каже Радован Петровић, један од ретких младих гуслара из западне Србије.

Они који не познају традицију често кажу да се уз гусле само „кука и моли“. Али управо у томе је њихова снага — у том кукњу има правде, у тој молитви има револта, и у свакој епској строфи — живот читавог народа.

Док су некада биле оружје моралне мобилизације, данас гусле живе у другачијим околностима. Гуслари више не подижу народ у борбу, али подижу устанке у души — често код младих који први пут чују стихове о Милошу, Обилићу или Страхињићу Бану.

Последњих година, приметан је пораст интересовања за школе гусала. У Београду, Новом Саду, Бањалуци и другим градовима делују удружења у којима и деца од 10 година уче да свирају и казују. Неки наступи завршавају на друштвеним мрежама, где изазивају дивљење.

Данас их свирају студенти, спортисти, па чак и младе жене које руше вековне стереотипе. У неким селима, гусле поново постају центар славе, сабора, па чак и свадби.

Ипак, између патетике и политизације, гусле ходају по танкој линији. Колико год биле симбол идентитета, могу бити злоупотребљене у идеолошке сврхе — као и свака велика културна сила.

Зато је потребна пажљива нега — не само свирања, већ разумевања. Гусле нису да би нас враћале у прошлост, већ да бисмо боље знали ко смо данас.

Да ли гусле припадају музеју или будућности?

Одговор можда лежи управо у том необичном споју: ако нека српска девојчица у Норвешкој научи да свира гусле преко Зума, а њен брат сними стихове о свом деди ратнику и постави их на ТикТок — онда гусле не само да живе, него и храбро корачају у нови век.

Јер тешко је без гусала. Не зато што су лепе, него зато што су истините. А истина — колико год да је стара — увек има свежу жицу.