Три генерације у једној кући и сви воле коње

У седмочланом домаћинству Миљановић из Угљевичке Обријежи живе три генерације. Четворо ђеце највеће су богатство ове породице. Поред свакодневних пољопривредних послова велика љубав свих чланова, од најстаријег до најмлађег, су коњи.

Божидар Бобан Миљановић радо упреже коње да у кочијама провоза своју вишечлану породицу. Атракција су где год се појаве.

– Провозам их до цркве, тако слава Богу да се захвалимо за све што нам је Господ дао за пшеницу и кукуруз, имам своју ђецу да су живи и здрави. Овђе нико нема коње и увијек гледам неко дијете да провозам, неког да усрећим, неки осмијех да измамим. Возим и младенце, ђецу на крштења, ишао сам по своје дијете из болнице, пакетиће носимо ђеци. Ишао сам на минус 5, 10 степени, смрзнем се, иње се ухвати по мени. Напатио сам се у животу и знам шта значи кад немаш и кад ти неко мало среће покаже и сваком коме могу да помогнем помоћи ћу – прича овај добродушни и скромни домаћин.

Додаје да је раном ђетињству ишао код ђеда и јахао кобилу, а касније се с њим возио и у фијакеру. Тако се родила љубав.

– Ђед је ишао сваког уторка и петка у Бијељину и то је било нешто посебно, народ поздравља маше и ја сам тад то заволио. Прије него што ће умријети, повјерио ми је кобилу Бојку која је 32 године живјела и прошле године угинула. Завољела су је и моја ђеца. Фијакер сам набавио мало касније да их усрећим. Не патим за неким богатством, битно је да су моја ђеца здрава, само здравља – прича са осмијехом Бобан, који планира да региструје коњички клуб, да отвори школу јахања у коју могу доћи и ђеца са сметњама у развоју.

Илустрација: Из архиве Агробизнис магазина

Кћерка Сунчица је велики љубитељ коња и научила је да јаше.
– Волим пуно коње, тата ме научио да јашем. Омиљени коњи су ми Бојка Мица, Звезда, Беба. Дајем им да једу сијено, зоб – прича Сунчица, а њен брат Раде стидљиво додаје да и он помаже тати на имању, храни коње, али ради и остале послове.

У овој породици увијек се много радило, па и Бобан, иако запослен у угљевичком Руднику и термоелектрани, није запустио своје имање. Обрађује 150 дунума земље и углавном се бави ратарством.

– Борим се сам колико стижем неких 150 дунума што пшенице, јечма, што зоби, нешто кукуруза, трава, ово смо припремили неких 100 роло бала то је јако доста за ову годину. Богу хвала кад смо и то могли да уграбимо. Нову сам прилично механизацију узимао кад сам се запослио на Руднику, послије тога сам почео да улажем. Све што сам могао да купим ново купио сам. Без алата нема заната, без те машине не можеш радити ништа. Радна снага код нас на селу је укинута, моба не постоји више, не можеш никог наћи и да платиш дневницу. За овај нови трактор сам добио субвенцију 60% и нешто сам предавао за мање машине, тарупе, малчере, фрезе, прскалице, значи и то доста – рекао је овај вриједни домаћин.

У његовим оборима алпске козе, овце, свиње. Довољно за потребе њихове породице, али и да се нешто прода и заради. Заједно са супругом дијели и обавезе око стоке.

– Не можеш пустити да то зарасте, или продај или мораш да одржаваш, то јесте да одржаваш да се дивиш сам себи када нешто произведеш да имаш неку обавезу. Посао је нешто друго, сигурица – увијек имаш ту плату, а ово је љубав не може се платити, то мораш вољети. Устајем у пет сати, намирим, одем на посао, па ђеца, вртић, школа, само љубав – објашњава Бобан.

И његова супруга Злата има бројне обавезе, али никада не би живјела у граду. Село, каже, има бројне предности.

– Читав дан си на ногама око марве око ђеце, школа, вртићи, ал стигне се све кад су здрави. Лијепо је на селу, имаш своју марву, имаш за ђецу много тога да се могу играти – рекла је Злата за ИнфоБијељину, а преноси SeeSrpska.

Извор: https://seesrpska.com/zivot/tri-generacije-jedna-kocija-i-srce-siroko-kao-polje-3-8-2025