Очима није могао да види бундеву, а онда се све променило

Да је у детињству неко Миши Стојменовићу, из Катуна код Врања, рекао да ће му некада омражено воће, за које већина мисли да је поврће, бити једног дана добар извор прихода и посластица, не би веровао.

Белу бундеву, дулек, или печенку, као је на југу Србије зову, није могао очима да види. Ова краљица јесени, постала је породици Стојменовић, сигуран извор прихода последњих неколико година.

Са мало улагања, печенка има велике приносе, а Миша прича да је тајна таквог успеха, старински начин садње.

– Ову сорту старих, белих печенки, узгајали су још мој прадеда, деда и отац, и то тако што су им обликовали место за садњу, да изгледа као кртичњак. Ја сам четврта генерација, па слободно могу да кажем да их на нашим њивама садимо минимум један век. Ове године сам на 30 ари њиве, имао плодове који су тежили и до 40 килограма. Извезао сам неколико приколица рода, па сам с обзиром на уложено и цену, презадовољан – прича Стојменовић.

А килограм овог воћа на пијаци кошта 100 динара. Улагања су минимална, а нега, раст и развој ове биљке, су мало захтевна, јер је реч о веома отпорној тикви.

– Ове јесени су скупље за 20 динара у односу на претходне године.Надам се да цена на велико неће бити мања од 70 динара. Имам сталне купце од раније, али увек се нађе и неки нови. Ове године сам их посадио “на кртичњак” још негде у марту. Семе је старо, од прадеде остало, не мењам га као ни начин производње. Обично на једно место садње ставим по 4 семенке, а када проклијају и достигну одређену величину, два корена ишчупам, а два оставим – каже он.

Илустрација: Узгојом бундеве Мишина продица се бави већ 100 година

Кртичњаци буду удаљени по три метра, да би печенке касније могле да пустају вреже и замећу плодове, односно да имају довољно места за све то. Следи фрезирање земље око њих, а кад пусте вреже, нема потребе ни за том активношћу. Једини посао око њих док не стасају на јесен је наводњавање и то ако је суша.

– Заштитна средства не користим, јер за тако нечим нема потребе – прича Стојменовић.

Такође, крајем августа, сваки плод се по мало засече, како би испустио сувишне сокове и задржао слаткоћу ради бољег и пријатнијег укуса. Иначе, ово воће, Миша у детињству није могао очима да види. Укус му се у међувремену променио, па печенку често пеку или кувају у њиховој кући.

– Сада их једемо сви породично, тако да не продамо све што је родило на њиви. Нешто оставимо и за нас – додаје Стојменовић.

Извор: https://biznis.telegraf.rs/agro-biz/3997923-misa-iz-vranja-svoje-najomrazenije-voce-iz-detinjstva-pretvorio-u-sigurnu-zaradu-i-to-sve-uz-starinski-nacin

Pixabay