Као многи људи који су се одлучили да уместо пуке егзистенције у урбаним срединама, потраже смисао и обнову поред свог корена, Бранимир Милосаљевић, професор на Високој саобраћеној струковној школи у Трстенику, није одолио изазову. Уместо да трошену енергију уложи у градску гужву, одлучио је да своје слободно време и своју дедовину у Великодренови претвори у малу плантажу лешника.

Лешник, као култура која није претерано захтевна, а све више добија на значају у нашој земљи, савршено се уклапао у његове планове. Успева и на скромним земљиштима, не тражи учесталу употребу пестицида, а може да има дуг животни век, који понекад достигне и 70 година. Уз минималну пажњу и правилно одржавање, ова култура се показала као одличан избор за људе који желе да се баве пољопривредом, али не желе да троше цео дан у њој.

„Као просветни радник, имао сам много слободног времена и размишљао о будућности. Тако смо одлучили да засадимо нешто што не изискује превише рада, али ипак доноси приход и физичку активност,“ прича Бранимир.

Производња лешника код њега је у петом ряду, а при одабиру сорти био је пажљив. Изабрао је сортне саднице, са основном сортом Тонда Ђифони, уз опрашиваче Тонда Романа и Ночиони. Ове сорте имају висок проценат примања, умерену буйност и отпорне су на касне пролећне мразеве, што је важно за стабилну производњу у Србији, где климатски услови могу бити непредвидиви.

„У почетку сам лутао, слушао савете људи који су делом били упућени, али није исто читати стручну литературу и бити у засаду,“ признаје Бранимир. Због недостатка искуства, био је склонији прављењу грешака, али је срећом имао среће да упозна стручног агронома Милета Џомбића, који му је значајно олакшао почетке. Без помоћи стручњака, признаје, успон у пољопривреди би био значајно тежи.

Један од главних проблема који Бранимира као произвођача лешника муче јесте питање маркетинга и пласирања производа. Како каже, тржиште за лешнике у Србији није довољно развијено, јер се око 90% ових производа увози, а домаћа производња није довољна да задовољи потребе. Проблем са пласирањем је у томе што је потребно балансirati између квалитета и количине, што за сада није лако решити.

„Продаја је највећи проблем. Да ли ће квалитет бити оно што ће нас издвојити или ће бити важнији принос – то тек треба да се види,“ каже Бранимир. Он, ипак, не гледа само на приход као основни мотив. „Овде је најважнија лична добит за мене и моју породицу, као и нешто што ће бити лепо и корисно, да не буде само парцела која не даје ништа,“ додаје он.

Како би се његова плантажа одржала, Бранимир је почео да инвестира у механизацију. То је сада приоритет, јер његова плантажа већ захтева боље агротехничке мере и већу посвећеност, што није могуће само са мотиком. Купљен је систем за наводњавање, а у плану је и набавка радних машина које ће му олакшати посао. „Наводњавање је кључно за добар принос. Без тога, нема ни квалитетног лешника,“ каже он.

Планови за будућност су амбициозни. Бранимир разматра даље проширење производње, али напомиње да је улагање у пољопривреду ризично без сигурног тржишта. Поред тога, он разматра могућност изградње складишта за дугорочно чување лешника, јер, како додаје, ова култура може бити дуготрајна, што значи да ће дугорочно бити значајан економски ресурс.

„Надамо се да ћемо, као и Србија, успети да постанемо конкурентни на тржишту, а уколико све буде како треба, ова производња може бити права математичка једначина која ће издржати на дуге стазе,“ закључује Бранимир.

Лешник, дакле, представља не само потенцијалну добит, већ и значајан корак ка очувању сеоских традиција и обнови старих дедовина.