Напустили Немачку да би оживели српско село – да ли је вредело?

Није реткост упознати младе брачне парове који градску гужву замене сеоском тишином. Цвркут птица и будилник певаца постају добродошлица свима који су осетили замор животом у граду. Наши домаћини нису променили само град, већ и државу. Пут од Франкфурта до Лопатнице је за сада у једном смеру. Покренули су иновативну пољопривреду, а ускоро и сеоски туризам.

Домаћинство Срђана Страиновића поново је оживело када се са породицом вратио из Немачке након четврт века проведеног у иностранству. Засеок Космајица довео је наше саговорнике вијугавим уским путем до њиховог имања на видиковцу. Успешан и сигуран посао у грађевини није био довољан, јер животни императив, бар у њиховом случају, није био новац. Овде су нашли склад са природом.

„Видите како, на Западу имате све… Уређен живот, уређене оквире, могућност да добро радите и зарадите, али што дубље улазите у веће послове и више новца, ви немате живот. Радите од јутра до мрака, не виђате своју фамилију, не виђате децу. Недељом једино ручате заједно. То за нас више није био живот. Без обзира на новац – новац је ту негде, али живота нема. То је та разлика. Овде у Србији је потпуно другачије – овде смо заједно, заједно радимо, заједно планирамо. Друго је питање шта једемо у градовима. Овде једемо нашу храну, органску храну. То је наш циљ – да и другим људима то исто понудимо. Све је то по мало пресудило да се вратимо у село из ког потичу моји родитељи и преци.“

Повратак селу био неминован

Живот у Франкфурту лако су заменили животом у Лопатници. Имају близу 250 животиња – домаћих, аутентичних врста: од буше, мангулица, моравке, сјеничке овце, а баве се и воћарством. Нажалост, сточни фонд је у опадању због воде.

„Нажалост, овог лета смо остали без воде. Без обзира на то што смо обезбедили цистерне и залихе, у јулу су пресушили сви потоци. Ових дана треба да завршимо са копањем бунара – нашли смо воду и коначно ћемо вратити буше са Старе планине, мангулице и моравке са Понорa, Ивањице и чачанског краја. Овде имамо од свих тих животиња по неколико грла и, кажем, ускоро их све враћамо.“

Лопатница, на двадесетак километара од Краљева, постаје туристички центар захваљујући повратницима у ово пространo село. Срђан је куповао земљу, па сада поседује око 27 хектара, што ће бити рај за иновативни и сеоски туризам. Замислите само јабуке будимке, шљиве моравке и пожегаче, грожђе прокупац и тамјанику – сви засади стари, очувани и родни, без трунке хемије. Већ су постали познати по својим органским производима: сувомеснатим производима, сиревима, вину, ајвару, ракији и шире.

„Прва ставка била је да створимо услове за живот, а цело село се ангажовало да нам у томе помогне. Долазили су нам и гости из целог света. Више од 70 волонтера из Кине, Аустралије, Шведске, Швајцарске, помогло нам је да подигнемо имање на виши ниво. Без тих људи не бисмо данас имали све ово. Не треба изоставити ни чињеницу да смо са свима постали пријатељи. Неки од њих имају жељу да нам се придруже. Србија им се допала.“ – истиче Страиновић.

Време, ипак, тражи новац и подршку. Срђан се нада да ће је добити од државе, јер су деца Мила и Милан полиглоте са два пасоша, који ће остати на очевини, а можда своје производе поново слати пут Беча, на Милошеву пијацу.

„Организовали смо се са нашом родбином која има наше козе. На Старој планини такође се музеју краве, прави се сир, сувомеснати производи. Видели сте да радимо и намазе, сир у уљу, ајвар, сокове, џемове – све што можемо заједнички да одрадимо. Наша идеја је била да сви заједнички радимо и да сви имамо интерес од тога. Свако ко ради у том ланцу треба да има добит. Такав принцип смо видели код наших пријатеља у Чачку, где је иновативна пољопривреда заживела. Желимо да са мештанима направимо село мануфактуре и туризма, да нам се сви придруже. Верујем да ће и држава у томе да нам помогне, јер наша села се празне. Ми желимо да их поново оживимо.“

Срђанова супруга Насим, Шпањолка иранског порекла, архитекта, за две године колико су стално у селу, одлично говори српски, а савладала је и нашу кухињу:

„Ја волим овде. Деца воле овде. Имају ширину да се играју, шетају, возе бициклу, играју се са животињама. Чак нам и помажу јер то желе, наравно, после школе. Привикли смо се прилично брзо. Тамо је било тешко – Срђан је пуно радио, нисмо се виђали. Имаш све, али немаш породицу. Овде се сви испомажемо. Научила сам много тога. Како се каже… стрине ми помажу. Сада знам да правим сир, ајвар… Ајвар је тежак – треба пуно времена, али заједно радимо, заједно учимо и заједно ћемо успети.“ – каже кроз осмех ова вредна млада жена.

Посећују их комшије, али и људи из целог света, што осликавају знакови и путокази на будућем летњиковцу. Срђан са породицом планира изградњу апартмана за одмор на селу, чиме би допринели развоју сеоског туризма. Стив, инжењер сатова, и Ивон, библиотекарка из Швајцарске, планирају да се са децом настане управо у близини наших домаћина.

„Зашто Србија? Србија је лепа, непроцењива. Људи су срдачни, изађу у сусрет. Не осећамо се као странци – напротив. Швајцарска јесте лепа, уређена земља, али немате живот. Имате новац, али живите сувише брзо. Породица је на окупу само недељом. Овде је друга прича – сви смо срећни. Овде познајемо и комшије, тамо не. Тражили смо кућу и простор да купимо, очистимо, средимо и живимо овде. Ако све буде по плану, надамо се да ћемо следећег лета заокружити нашу визију.“

Страиновићи на свом имању гаје гуске, кокошке, патке, свиње моравке, овце, козе, буше, коње и производе органске производе које продају у Србији и иностранству. Њихов циљ је да сеоски туризам заживи, а ми се надамо да ће успети јер упорни увек успевају.

Соња Цветковић