Италијанка у сомборском селу остварила снове

Колико често помислите како би живот био прелеп у неком малом италијанском месту где је све у цвећу, где нема тензије и стреса, где су храна и вино најлепши на свету и где је све једноставно долче вита? Сад замислите да сте већ рођени у тој прелепој Италији, али се преселите у неко село у Србији. Баш то је урадила Елеонора Ломбарди која је из Монетсилвана дошла у Свилојево. Она сада ту са породицом гаји краве, музе козе, продаје сир… За Задовољну открива како је дошла на ту идеју, зашто је одлучила да њено дете одраста у Србији, како се навикла на наше обичаје и културу и где види своју будућност.

НИСАМ СЕ ПРЕМИШЉАЛА

За почетак, Елеонора прича како се уопште нашла у једном малом војвођанском месту.
„Док сам још живела у Италији, некако случајно сам налетела преко интернета на Војводину, посебно Сомбор и околину. Била је то љубав на први поглед, одмах сам осетила да ће то бити моје место. Долазила сам пар пута ту туристички да видим својим очима и уживо ми је било све још лепше, тако да сам одлучила да се доселим овде. Нисам се премишљала ниједном“, каже Елеонора, која у Свилојеву живи већ шест година.

Прво се преселила у Сомбор, где је живела сама. Ту је упознала пуно људи и, како каже, од почетка имала осећај да је нашла свој дом.

„Јако ме је фасцинирао тај стари салашки живот и знала сам да ћу се једног дана преселити на село негде у околини Сомбора. И таква је била судбина јер сам онда упознала садашњег мужа који је са села и породично се увек бавио пољопривредом и животињама. После неког времена сам се преселила код њега и лепо сам се снашла у том свету. У почетку ми је све било ново, пуно ствари је требало научити и пуно и даље учим стално. Ако се дубоко загледам у себе, могу рећи да ме је овде довео један сан: о слободном животу.“

Илустрација: Елеонора у сомборском селу живи слободно окружена природом и животињама

 

У СРБИЈИ ИМАМ СЛОБОДУ КАКВЕ НЕМА НА ЗАПАДУ

Каже, слободан живот овде још постоји, барем у таквим мањим срединама. На Западу је то већ јако тешко, и због система, и због менталитета људи.

„Углавном сви само раде за паре, а систем храни то и поклања илузију слободе јер могу ићи на море две недеље годишње. Мени није слобода у томе, мени је слобода у самосталном животу, ако не зависим ни од кога, ако знам да сама у балансу са природом производим себи и својој породици храну и све што треба за живот. Само онда сам слободна. Нисам свакако ни ја још потпуно слободна јер бити 100 одсто самосталан је јако тешко у том свету, али свакако покушавам да то будем колико је могуће.“
У ИТАЛИЈИ НИЈЕ СВЕ ТАКО САВРШЕНО КАКО СЕ МИСЛИ

Елеонора је свесна да је Италија сан многима одавде, али каже да ни тамо није све сјајно како изгледа.

„Некоме се тај свет и стил допадају, мени никако. Откад живим у Србији, била сам укупно само пар пута у Италији и осетила сам се тамо као странац. Само сам једва чекала да се вратим ту где сам нашла свој мир и баланс.“

И како сада после свега изгледа један њен дан?

„Још смо у почетној фази, купили смо животиње кад нам се родила беба и још се то све формира полако. Имамо козе, краве, овце, коње, кокошке и пуно паса. Тренутно производимо углавном козји сир и јаја, а правим и домаће чајеве, домаће јабуково сирће, нешто од природне козметике… Ако бог да, биће и крављег сира.“

Илустрација: Медитерански полутврди козји сир који има укус и мирис као пица

СИРЕВЕ ПРАВИ ПО ИТАЛИЈАНСКИМ РЕЦЕПТИМА

Сиреве Елеонора прави по италијанским рецептима, набавила је опрему из Италије и научила неке традиционалне процедуре.

„Наши дани су јако згуснути, поготово поред малог детета. Ја музем козе два пута дневно, ујутро и предвече, правим сир скоро сваки дан, кућа и кухиња исто захтевају стално пуно посла. Музем козе искључиво ручно јер је то сасвим другачије него музилицом. Сваки дан градимо заједно посебан однос ја и оне, јако их волим и мени је тај однос са њима најбитнији.“

КОЗЕ МУЗЕМ СВАКИ ДАН, ПРАЗНИК ИЛИ НЕ, КИША ИЛИ СУНЦЕ

Каже да пут којим је пошла њена породица није најлакши, али се јако труде да сви буду срећни – и они и животиње.

„Наше козе не живе у штали, напољу су цео дан, маме нису одвојене од својих јарића и због тога ја узимам само вишка млека. То би неко гледао као губитак, а мени искрено више изгледа као успех јер сам у балансу са њима. Углавном муж храни и одржава животиње, ја ако могу помажем, колико стигнем… Он пуно ради око тога јер има пуно животиња које стално захтевају пажњу. Кад је сезона, стално је на трактору на њивама јер њима треба спремити храну, сено…

Наша саговорница прича и колико је све то што ради напорно и може ли да се живи од тога.

„Лако није, то сигурно. Треба то јако желети и волети, иначе је тешко издржати такав ритам. На фарми увек има јако пуно посла, козе морам да музем сваки дан, празник или не, киша или сунце, топло или хладно… Мора се, нема шта. Али вреди кад на крају знаш шта ставиш на сто, то је нешто што нема цену. Ми ништа не прскамо на њиви, животиње не једу ни соју ни концентрат, потпуно природно их хранимо. Можемо рећи да је ова наша производња органска, само још немамо печат, али идемо свакако у том правцу. За сада производе продајем углавном преко својих контаката, немам још ни огромну количину млека да бих могла производити сир на велико. Житарице, сено и све што муж ради на њиви за сада обезбеди храну за животиње и нема пуно вишка, поготово после такве суше као што је било прошле године… Почели смо то све да радимо за себе кад нам се родила беба да би могла здраво да једе и да расте, па само ако има вишка, то продајемо. А видим да има потражње и, да имам више коза и млека, могла бих много више да продам. Све је више свесних људи који гледају на квалитет хране, тако да верујем да може да се лепо живи од тога.“

Занимљиво је да је Елеонора до сада радила од куће онлајн за једну италијанску фирму која се бави продајом соларних панела.

„Полако то остављам јер искрено ми се више исплати да се бавим само тим што волим, и духовно и финансијски. Идеја је да појачамо приозводњу козјих производа, али не желим ништа да форсирам јер чекам другу бебу и знам да нећу моћи толико да радим око тога“, каже Елеонора и додаје да би волела да имају и своје поврће и воће, као и башту.

Илустрација: Има стадо коза од чијег млека прави сир и сапуне за негу

НЕГУЈЕМ СЕ САПУНОМ ОД КОЗЈЕГ МЛЕКА КОЈИ САМА ПРАВИ

А како она у свему томе чува женственост, како се негује?

„Углавном користим све природно и скоро све од козметике направим сама. За лице, руке, тело, косу… за све једноставно користим сапун од козјег млека, ништа друго. Чак и пасту за зубе правим природну, у праху. Избацили смо из живота свакакве хемије већ годинама, и за рибање куће, за веш и све остало. Покушавамо да живимо у балансу са природом, да не трујемо ни себе ни околину.“
МОЈЕ ДЕТЕ ОДРАСТА ЗДРАВО СА ЖИВОТИЊАМА

Тако гаји и дете.

„Дете једе само домаће, све спремам код куће, од хлеба до сладоледа. Избегавамо бели шећер и квасац и не једемо никакве конзервансе. Лети спремамо зимницу, за хлеб и пицу користим природни квасац, не купујем га. Углавном за све користим спелтино брашно. Надамо се да ћемо ускоро имати и своје брашно, да не морамо ни то више да купујемо. Мислим да за дете не постоји ништа боље од тога – живот на фарми у контакту са животињама… Она је слободна, нема страх ни од чега, увек је напољу на свежем ваздуху. Хвала богу, за две и по године никад није била болесна, само јој је пар пута мало цурио нос, али све је прошло од чаја од шипка и меда“, каже Елеонора.

У ВОЈВОДИНИ СЕ БАШ ДОБРО ЈЕДЕ

Тврди да у Италији ништа не би било лакше.

„Српски језик сам научила релативно брзо, мало сам учила у Италији основну граматику пре него што сам се преселила, па после је дошла пракса ту на терену. Енглески сам намерно избегавала већ после пар месеци и тако сам много брже могла да научим српски. Што се тиче обичаја… као да сам ту већ цео живот, сасвим сам се снашла од почетка – у Италији више од 30 година нисам се тако добро сналазила са људима. Само у кухињи су ми остале неке италијанске навике јер неке ствари баш волим, а волим и домаћу овдашњу кухињу јер у Војводини се баш добро једе. Муж ми је Мађар тако да мешамо стилове, не пратим рецепте, правим било шта по фантазији. На крају изгледа да сви увек све поједу, тако да овај микс вероватно добро испадне.“

Илустрација: На салашу имају кокошке и свежих јаја сваки дан

УТИСАК О СРБИЈИ КВАРИ БАЦАЊЕ ЂУБРЕТА СВУДА

Али Елеонори овде нешто и те како смета.

„Откад сам се доселила овде, најтеже ми је да гледам како људи бацају смеће и како лако уништавају ову дивну природу и секу дрва као добар дан… Да не причамо о томе колико отрова прскају на њивама у пољопривреди… То ми је баш тешко да прогутам. С друге стране, одушевило ме је како људи знају да опуштено живе и да се сналазе. Више су за једноставан живот него у Италији. Италијани су јако компликовани и размишљају стално о неким непотребним стварима, њима је само битно да нешто изгледа супер. Овде није тако и то сам баш заволела. И нису људи ни толико себични као на Западу. Било шта да се дешава, увек је неко спреман за помоћ.“
Моја будућност је овде, на неком салашу

На крају, Елеонора открива где види будућност своје породице.

„Никако се не бих вратила у Италију, мој дом је овде без обзира на то где сам се родила. Будућност своје породице видим овде, наравно, евентуално ван села. Волела бих да живим на неком салашу поред шуме, оне су ми слаба тачка, волела сам их много и у Италији.“

Извор: https://zadovoljna.nova.rs/njena-prica/italijanka-u-selu-pored-sombora-zivi-neobican-zivot-nezamislivo-lep-i-slobodan/

ФОТО: Printscreen Facebook/Елеонора Ломбарди