Знате ли шта је вуновлачар и зашто има све мање посла?

Живојин Јовановић један је од ретких преосталих вуновлачара у Србији, а машина коју је једва приуштио себи пре 23 године данас више стоји него што ради

Упознати стари занат за који младе генерације нису ни чуле и гледати на делу вештог мајстора у том послу права је авантура. А да би се упознао вуновлачар, мајстор који на машини прерађује вуну и припрема је за даљу обраду, мора се превалити и поприличан пут до села у којем још има оваца. Баш зато што је у селима смањен број оваца и ових мајстора је све мање. Сада се вуновлачари, у Србији, једва могу избројати на прсте једне руке.

Село је некад имало готово 500 кућа и ретко која да није држала овце. Једна од радњи вуновлачара, која још преживљава, налази се у хомољском селу Осаници, у домаћинству Живојина Јовановића.

У Хомољу све мање посла за вуновлачара

Осаница се налази у Хомољу. До села води пут кроз живописну Горњачку клисуру, коју је река Млава усекла кроз камено стеновито срце Хомољских планина. Од манастира Горњак добро урађени асфалтни пут доводи нас до села окруженог брдима Кулма, Врањ и Стрњак.

Опрана вуна
Мајстор Жика дочекао нас је испред куће на почетку села. Само што је стигао са салаша где, са супругом, борави до касно у јесен. Води нас до радње, смештене у дограђеној шупи у горњем делу дворишта.

Донео је опрану вуну како би показао како машина ради. Помагао му је унук Саша, ученик средње техничке школе у Жагубици.

Живојин објашњава да је прва фаза рада припрема вуне на малој машини, коју зову дарак. На њој се вуна грубо рашчешља и припреми за вуновлачење. Тако спремљену вуну унук Саша, из корпе, растресито пушта на ваљке који вуну вуку кроз машину и обрађују је. На другом крају деда Жика прерађену намотану вуну скида са шипке и увија у кудељу од које се касније добија предењем конац.

Прво чешљање

И то би била сва вештина. Признаје и сам мајстор да посао није нешто посебно тежак, али је пун прашине. После тога иде кафа, ракијица и разговор с мајстором у топлој соби породичног дома. На ногама мајстора су вунене чарапе. Не скида их ни зими ни лети. Зими носи два пара, а лети један. Нити му је зими хладно, нити лети претопло. А ноге му се никад нису ознојиле.

И прича како се некад од вуне и оваца није лоше живело.

– Никад нисмо имали много оваца, јер нисмо имали велико имање. Држали смо по петнаестак брава да нам чисте коров око имања. Село је некад имало готово 500 кућа и ретко која да није држала овце. Ко је шездесетих година имао вуновлачару, тај је био газда. Имао је посао и дању и ноћу. У октобру и новембру машине нису стајале, а ова моја сад само сакупља прашину – искрен је мајстор.

У октобру и новембру машине нису стајале, а ова моја сад само сакупља прашину
Машину је купио 2000. године од деда Станоја из суседног села Рибара.

– Он више није могао да ради, а ја сам увек желео да је имам. Шездесетих година машина је била много скупа. Неко је продавао њиву, а неко више волова да би је купио. Али, када сам купио машину, већ није било посла с вуном. Села су почела да се гасе, људи су кренули у градове на државне послове и у иностранство. Те 2000. године израдио сам око 300 килограма вуне, а касније све мање и мање. Сад једва да израдим до тридесетак килограма вуне. Машину чувам, али једва да сам је исплатио за све ове године од када радим – признаје мајстор Жика.

Сазнајемо и да су прве машине у суседном Рибару и Крепољину радиле на воду, а тек касније су прерађене да могу да раде и на струју.

Паковање у кудељу

Јовановић памти и свој први сусрет с вуновлачаром. Било је то, стварно давне, 1977. године у селу Милановцу. Стари мајстор му је, сећа се, понудио да купи машину, али је за њега тада била превише скупа. Али, овладао је занатом.

Некада је село имало и неколико хиљада оваца па је овај занат био један од најуноснијих. Сад је у селу остало мање од 150 оваца, тако да машина већи део времена не ради.

Вуна стиже са Златибора

И вуна му добрим делом стиже са Златибора. Вуну му доносе опрану и осушену. Најбоље се ошишана „сирајива” вуна пере после шишања на потоку и реци, без икаквог детерџента и хемикалија.

– Од опране вуне не отпада много, око десетак одсто. А цена за обраду није скупа, око 300 динара по килограму – прича наш домаћин.

За јоргане, ћилиме, џемпере

Од ње се касније добијало у ваљавици сукно, јорганџије су шиле јоргане, а жене су руком преле конац од кога су ткале ћилиме, плеле вунене прслуке, џемпере и чарапе.

Открива нам мајстор још једну тајну: сирова, неопрана вуна одличан је лек за убоје. Превија се на болно место, одакле извлачи оток и бол. И данас се чува помало неопране вуне, злу не требало.

Извор: ПОЛИТИКИН МАГАЗИН