На одлуку да се на породичном газдинству бави производњом хране на природан начин утицало је много фактора.

– Имала сам срећу да будем у контакту са оваквим начином производње још од малих ногу у родитељској кући. Први пут сам о томе чула од свог оца Шандора, сада већ великог произвођача. Зато ми није било тешко да испратим строге принципе производње. Одрасла сам на здравој храни и, као брижном родитељу, који жели најбоље свом детету, логичан је био избор да такву храну производим и ја, и да такву храну једу и моја деца – наставља Викторија.

Каже и да смо сведоци да се код многих тешких обољења данас саветује, као допуна, здрава исхрана и што више времена проведеног на отвореном, у природи и у хармонији са годишњим добима.

– Човек је предодређен да се креће, да ради на отвореном, а да склониште потражи само од временских непогода и да се одмори. Тим сам се руководила – објашњава Викторија.

– Редови су нам дужине око сто метара. Кренем да плевим купус и након пола сата тело почне да се опире и тражи да се усправим. Подигнем главу, бацим поглед на крај реда, да видим колико још имам посла и на средини угледам како се спокојно дрмусају сивкасте уши дивљег зеца. Па, има ли лепше мотивације да наставим да се трудим. Тај осећај да смо једно са природом, кад нам приђе мали, плашљиви зец, вођен инстинктом да се прехрани, али и осећајем да ту баш жели да буде, да се баш ту осећа добро и безбедно, мени је то нешто што је непроцењиво, што ми даје и снагу и мотивацију да наставим то што сам започела. Тај зец је постао заштитни знак нашег газдинства – истиче Викторија.

Према њеном мишљењу, живот на селу има много више добрих страна и много је квалитетнији него живот у граду. Но, додаје, да село без града и обрнуто не може.

– Наше производе пласирамо на пијаци у Београду, петком, суботом и недељом, а радимо и кућну доставу, у складу са захтевима и потребама наших купаца. Све је више потрошача који цене органски начин гајења поврћа и они већ на први залогај осете укус праве хране. Тврдим да осете и слободу и срећно окружење у ком се та храна производила – закључује Викторија Балањи Матијевић.

Ж. Балабан

Извор: ДНЕВНИК