Где су нестале гуске? Цена меса им је папрена

Традицију гушчарства на северу Баната чувају у Мокрину где се одржавају светски познате борбе гусана, док се у Остојићеву у новембру усталила манифестација Дан гусака, поводом верског празника Мратиндана, захваљујући Миклошу Репергеру који има највеће бело јато од преко 400 гусака! Не тако давно готово свако домаћинство у севернобанатским селима имало је своје мало јато, а сада гуске, па и осталу живину ретко ко да узгаја у свом дворишту.

– Када сам отишао у пензију вратио сам се у село и пошто сам у видео да више нема гусака у селима, па и код нас у Остојићеву, решио сам да се опробам у њиховом узгоју. Јато се све више увећавало, тако да сам сада задовољан сам што сам се после рада у просвети посветио гушчарству. Верујем да ће се стање у узгоју гусака на нашем подручју поправити, да ће као некада бити пуно гусака у Банату – уверен је Репергер.

Јато из домаће радиности

Јата гусака су се некада слободно испуштала на сеоске сокаке и оближње пашњаке, а иако је гушчарство неискоришћени потенцијал, узгој гусака никако да узме замах. Миклош Репергер се гушчарству посветио у пензионерским данима, пошто је радни век одрадио као наставник физике и хемије. Миклош гуске узгаја у кућним условима, на окућници која се простире на око пола јутра, али већ дуже време планира да своје бело јато премести на сеоски пашњак, увећа га и гушчарством се позабави на велико.

Илустрација: Гуске су врло захвалне за држање, па ипак их има све мање

Миклош Репергер планира да увећа своје јато које сад има 400 грла

– Није тако једноставно велико јато гусака истерати на пашњак, јер га тада преко дана треба чувати, увече затворити на сигурно, како гуске не би нападале лисице и друге штеточине. Овако у пространом дворишту све је под контролом, изускује свакодневно доста труда, али када се нешто воли онда ништа није тешко. Не може се ни један дан рећи, данас је празник па нећемо радити ништа, треба их одржавати и хранити. Није то нарочито тежак посао, али два или три пута дневно треба им посветити неопходну пажњу, да би било резултата – каже Репергер.

Гушчар из Остојићева објашњава да се гуске домаћој радиности углавном држе две или три године, те да су најпродуктивније до четврте године, зато што касније месо маторих гусака није могуће продати, осим ако се од гушчетине не праве трајније прерађевине. Месо гусака Репергер углавном продаје у околним местима, а нешто мало и комшијама у Мађарској и Румунији, а постиже се цена од око 1.000 динара за килограм.

– За исхрану гусака код куће најбоља је зрнаста храна, у првом реду кукуруз, али потребна им је и трава. Поред меса најинтересантнија је гушчија маст која има лековита својства и због тога имамо купце из Новог Сада, Београда и иностранства, па се трудимо да је имамо у понуди. Гуске треба добро хранити да би имали доста гушчије масти, а ту имамо разне могућности како да их хранимо, а највише је потребно кукуруза, што је и најбоље – наглашава Репергер.

Месо, перје и гушчија јетра

Поред меса, држање гусака може бити исплативо и због перја, али черупање гусака изискује доста посла, јер оно траје од пролећа до јесени и обавља се четири до пет пута. Од једног черупања добије се око 100 грама перја, тако да у сезони принос перја по гуски је до пола килограма, али за перје које се користи у текстилној индустрији треба наћи купце.

Број гусака на северу Баната и шире већ годинама стагнира, потврђује директор Пољопривредне стручне службе Сента Јосип Чешљар, те да је највећи проблем тржиште јер код нас, изузев у Војводини, баш и нема култа конзумирања гушчијег меса, јер се јужније од Саве и Дунава више преферира јагњетина, прасетина и остало.

– Пласман перја је тежак, нема баш заинтересованих купаца, изузев једног из Горњег Брега код Сенте. Да се унапреди гушчарство потребно је организовати производњу на пашњацима који се томе лако и без већих улагања могу привести, јер има доста слатина може прилагодити да један део буде и под водом. Ту смо и на ободу рибњака Јазово. За исплатив узгој гусака постоји перспектива, међутим, проблем је пласман, нема ни кланице која се бави гускама и конфекционирањем гушчијег меса да би се постигла већа вредност крајњих производа. Наше комшије Мађари праве бизнис од гушчије јетре, деликатеса који је на цени и скупо се плаћа. Ми имамо могућности али нема иницијативе на већем нивоу а се крене у ту причу. Јата гусака не траже неке скупе објекте за држање, потребни су само скромни услови. То је у неку руку екстензивна и органска производња, али недовољно промовисана и без прецизне анализе и иницијативе да се сагледа обим производње и корист које би сигурно било ако би се гушчарство унапредило на неком реалном нивоу – сматра Јосип Чешљар.

Илустрација: Од гуске се добијају јаја, месо, перје

Шта све може од гушчетине

На Дану гусака у Остојићеву кулинарске екипе из војвођанских места и иностранства припремале су разне гурманлуке од гушчијег меса. Петер Бартуш из Аде и Јожеф Оргас из Србобрана констатују да су у њиховим и другим местима гуске готово ишчезле, па због тога на север Баната долазе, да одржавају форму у припремању специјалитета.

– Сваке године долазимо овде у Банат, пошто овде има више гусака него код нас у Ади, где је више патака. Пуно јела може да се припреми од гушчијег меса. Кува се укусна супа, изврсно је и печење гушчетине, паприкаш такође, а од маснијих делова са кожурицом могу се испећи чварци и добити маст која је лековита, а прија и када се намаже на хлеб, поспе млевеном зачинском паприком и одозго још додају кришке црног лука. Ми правимо и посебан специјалитет када кожурицу од врата гуске напунимо смесом меса као за кобасице и то испечемо – сумира ниску гурманлука Петер Бартуш.

Јожеф Оргас са уживањем у котлићу спрема гушчији перкелт, сада ређе, али подсећа да га је чешће било на трпези док му је мама била жива.

– У Србобрану сада слабо има гусака, тако да оно што сам научио у кувању гушчијег перкелта наслеђе је од маме. Имам обичај да прво упржим црни лук, после додајем месо, потом све зачине, а ту већ све зависи ко како има неку малу тајну. Мени је укусан перкелт од гушчетине најважнији – категоричан је Јожеф Оргас.

Извор: https://biznis.kurir.rs/moj-biznis/9497939/nekad-ih-imala-svaka-kuca-sada-ih-broje-na-prste-jedne-ruke-a-meso-se-prodaje-za-1-000-dinara-po-k