Александрићи под стенама: последњи чувари Веспуча

У бајковитом пределу села Солотуша, у општини Бајина Башта, где се планина Тара спушта у дубоке шуме и стене, постоји једно место које време као да је заобишло. Засеок Постјење, познат још по средњовековном граду Солотнику, који народ зове и Кулина или Јеринин град, последње је уточиште породице Александрић. Данас, у њему живи само једна фамилија – Васа Александрић са својима.

„Ја сам рођен овде, у Солотуши, шездесет друге године и остао сам до дана данашњег. Под овим стенама, на старом огњишту“, прича Васа. Док стоји испод стрмих литица, где се осећа дах природе и векова, не крије да је живот у овом крају тежак. „Да су путеви бољи и да има више комшилука, било би лакше. Али, нема. Ми смо једини.“

Лети дођу радници на плантаже малина, али само на кратко. „Два-три месеца мало оживи село, а чим они оду – поново пустош. Остали смо сами. Осим стена и дивљачи, другога овде нема.“

Сусрети са медведима нису реткост. „Прошле године пролазили су често. Било је и дивљих свиња, срна, лисица. Главно им је ту станиште. Нису опасни, али кад их видиш, није ти свеједно.“

Са 700 метара надморске висине, Солотуша има идеалне услове за гајење планинских оваца. Али, свакодневни живот је испуњен напором. „Све се ради ручно. Стране, брда, механизација слабо може да се користи. Али навикнеш се. Вија вита – пут је живот, тако су говорили стари Латини“, каже Васа кроз осмех.

До Александрића се стиже само теренским возилом, а зими – без поговора – само са погоном на сва четири точка. „Без четири вуче нема функције. И зими мораш стално да си прокладан и пролазан, јер овце траже храну и бригу.“

Пут је кључ свега, сматра овај планински домаћин. „Кад би нам тај пут урадили, лакше би било и за пласман. Народ каже – не уруше долине без маторе волине.“

Некада се у селу није могао замислити живот без волова. Данас су права реткост. „Сада имамо један пар, још један има у Солотуши. То је то.“

Упркос свим тешкоћама, Александрићи опстају. Чувају огњиште, традицију и живот у крају где су некада звона звонила за више од стотину душа. У том заборављеном кутку Србије, у Постјењу, прича о Васи Александрићу постаје симбол постојаности и истрајности човека на земљи својих предака.

Извор: ПРВА ТВ
ФОТО: Снимак екрана ПРВА ТВ