“Србија је изузетно богата тартуфима, посебно Шумадија, где се налазе и црни и бели тартуфи,” каже Наташа Мочић из Миколошког гљиварског савеза Србије. “Међутим, овај ресурс још увек није довољно уређен на нивоу државе. Потребне су системске промене, како би се спречило уништавање станишта и развила легална трговина.”

Сертификати и обука: Први корак ка одрживости

Да би неко могао да се бави сакупљањем тартуфа, неопходно је поседовати сертификат, објашњава Наташа. “У нашој организацији, људи пролазе кроз теоријску и практичну обуку, уче како правилно сакупљати тартуфе, а затим полажу испит. На овај начин се обезбеђује да сакупљачи не нарушавају станишта и да мицелија остане сачувана за будуће генерације.”

Неправилно вађење тартуфа може довести до трајног оштећења мицелије, што значи да се тартуфи на том месту више никада неће појавити. “Баш као што постоји прави начин за брање јабука, тако постоји и техника сакупљања тартуфа,” додаје Наташа. “Људи често мисле да је довољно купити пса и отићи у шуму, али без едукације могу направити више штете него користи.”

Један од највећих проблема у Србији је сива економија. Велики део сакупљених тартуфа завршава на нелегалном тржишту, без контроле квалитета и адекватног плаћања сакупљачима. “Наши тартуфи се често продају у Италији или Истри као локални производи, док Србија губи и економски и репутацијски потенцијал,” истиче Горан Џаковић, уредник Agro Biznis магазина.

Он додаје да је неопходно развити систем који ће регулисати сакупљање, откуп и прераду гљива. “Грчки град Гревена је савршен пример како ова индустрија може да се развије. Уместо да извозе сирове гљиве, они су инвестирали у прераду и сада извози готове производе, што доноси много већи профит.”

Фото: АНУГА

Зашто су тартуфи толико скупи?

Тартуфи су не само ретки већ и веома цењени због свог јединственог укуса и ароме. “Бели тартуфи су посебно на цени. На аукцијама у Италији, неки примерци су продати за 75.000 евра,” каже Наташа. Међутим, додаје да се стандардне цене у сезони крећу од 500 до 700 евра по килограму, што их и даље чини изузетно вредним.

Осим тога, тартуфи се сматрају афродизијаком, што додатно доприноси њиховој популарности. “Они који имају сертификате могу да зараде озбиљан новац, али многи и даље раде на црно, што угрожава целокупну индустрију,” додаје Горан.

“Тартуф није само извор зараде; он је део нашег природног наслеђа,” истиче Наташа. “Потребно је едуковати људе не само о томе како се сакупља тартуф већ и како се чува природа. Ако уништимо станишта, лишавамо будуће генерације овог богатства.”

Да би се спречило прекомерно сакупљање, многе земље, попут Хрватске и Немачке, увеле су ограничења. “Уколико сте аматерски сакупљач, можете понети до два килограма гљива из шуме. Све преко тога захтева посебне дозволе,” објашњава Наташа.

Туризам као нова перспектива

Породица из Ваљева је схватила да тартуфи нису само производ, већ и прича која може привући туристе. “Организујемо туре у шумама, где гости могу доживети узбуђење трагања за тартуфима уз помоћ специјално обучених паса. То је искуство које људи памте,” објашњава домаћин.

Тартуфски туризам у Србији тек почиње да добија замах, али има потенцијал да постане значајан сегмент наше туристичке понуде. Са богатством које имамо и уз правилну едукацију и управљање, Србија може постати један од водећих произвођача и извозника тартуфа у свету.

Извор: К1