Село надомак Ћуприје познато по вину и виноградарима, данас има тек петнаестак хектара

У ВРЕМЕ када су “Jовачку ружицу” некада пили Немци, Аустријанци, Парижани и мештани Лондона, под виногорјем у Јовцу било је 800 хектара. Данас има тек петнаестак хектара, од којих 12 припада приватној винарији.
Село Јовац надомак Ћуприје у 19. веку било је једно од најбогатијих предела виновом лозом у Србији. Нажалост, јовачке винограде 1882. године опустошила је епидемија филоксере и пламењаче. Милун Лукић набавио је сорте грожђа отпорне на ове болести, обновио свој виноград и убедио остале мештане да и они занове виногорје. Лукић је 1908. године основао Виноградарско-земљорадничку задругу, трећу у Србији, која је имала 60 чланова. У жељи да им заједнички посао успе, они су задрузи даровали судове и опрему за прераду грожђа. Потом су 1922. године сазидали подрум, задруга је почела да ради, број задругара је растао, а у Јовцу и суседној Дворици површине под виноградима бивале су све веће.

– Јовачки виногради тада су се простирали од Јагодине до Варварина, а свако домаћинство имало је у просеку по два хектара под виноградима, те је под виноградима било чак 800 хектара. По тадашњим истраживањима, сваки становник Србије пио је просечно око 20 литара вина, док је данас тај просек око пет литара. У то време у Јовац су долазили Немци и Аустријанци да купују чувену “јовачку ружицу”, а задруга је стоно вино и грожђе извозила у те земље – наводи за “Новости” професорка српског језика и књижевности Јелена Јанковић и додаје да су стари Јагодинци говорили да је ружица толико добра да је могла да “тера воз”.

– Захваљуући виноградима Јовац је пре Другог светског рата био најбогатије село у ћупријској и параћинској општини. Ко није имао виноград, важио је за сиромаха, који није могао да купи гас, одећу и обућу. Виноградарство је почело да замире осамдесетих година прошлог века. Сада ретко ко има виноград. Ни ја га немам од пре две године, а освајао сам медаље за квалитет вина – вели Животије Аћимовић.

Виноградарско-земљорадничка задруга радила је до 1958. године, када је припала фирми “Навип”, а вински подрум данас је у власништву приватне фирме.

– Лепо обучен мештанин, средњих година и доброг имовинског стања, отишао би у неку од бољих кафана у Крагујевцу, Крушевцу или Београду и наручио богат ручак. Након обеда, од механџије би потражио “јовачку ружицу”. Механџија би се нашао у чуду, јер га није имао у понуди. Сутрадан, то би урадио следећи мештанин, наредног дана следећи, и тако данима. Механџије су почеле да се распитују о том јовачком вину и нашли начин да га набаве. Тако се јовачко вино прочуло свуда по Србији, па чак и на самом српском двору – открива за наш лист професорка Јанковић.

Зорица Глигоријевић

Извор: НОВОСТИ

Фото: Fejsbuk stranica Selo Jovac