Правац надирања са југа обезбеђен је, колико је било могуће, односно утврђен, код Делиграда.

Почетком 1806. године, по Карађорђевом налогу, започело је утврђивање могућег јужног, моравског правца продора.

Добрим стицајем околности у војсци Петра Добрњца налазио се тада Вуча Жикић (или Џикић), који је стекао аустријски официрски чин током Кочине крајине за време Аустро турског рата 1788/1791.

Изворно официр у аустријским фрајкорима он је потом оставши у војсци Аустрије досегао до ранга капетана, овладавши вештином фортификације.

Пошто се распламсала Карађорђева буна, пролећа 1804. године, он напушта удобност официрске пензије у Срему и прикључује се српским устаницима.

Није то био једноставан чин, јер је одласком, са братом и унуком, да помогне Србима устаницима, себе лишио стечених права на аустријску пензију.

У устаничкој Србији Жикић је, међутим, био драгоцен, а његова стручност показала се приликом утврђивања Делиграда, који ће за Турке остати неосвојен све до гушења Карађорђеве буне, односно Првог српског устанка 1813. године.

Утврђење је подигнуто на улазу у Ђуниски теснац, отприлике на средини пута између Алексинца и Ражња.

То је древна траса Цариградског друма, позната још од римских времена, у доба турске окупације такође је витална комуникација османске државе.

У конкретном делу, друм је ишао долином Мораве.

Према сведочењима, Вуча и Јован Жикић (или Џикић) два брата, су муњевито, стручно, утврдили тај потез.

Првобитно је подигнут Барјактаревићев шанац, за посаду од два до три батаљона.

Укупно је било девет шанчева, утврђења, уз земљишна утврђења, као и четири бастиона, при чему су утврђења организована тако да имају велика подземна складишта и да свако од њих може самостално да опстане.

Снабдевена су не само муницијом, већ храном и водом.

Са тврђаве Смедерево допремљена су четири топа, а подно утвђења направљени су дубоки опкопи, такође прожети препрекама.

На супротној, левој, страни Мораве узграђено је утврђење називано Топољак.

На тај начин, правац надирања од Ниша је запречен, макар што се главне, најпогодније, трасе тиче.

На Виској Порти је већ претходно одлучено да ће нападом на Србију командовати Ибрахим паша Бушатли, скадарски, који је раније претио масивном походом на Карађорђеве устанике.

Његова борбеност, велика снага којом је располагао, уз широку подршку румелијске војске, давали су наду Цариграду да ће Ибрахим паша коначно потући Србе и сатрти устанак.

По устанике повољна околност је била чињеница да се видински узурпатор Пазваноглу, вероватно поучен претходним искуствима, одлучио да изврда учешће у походу на Србе, а исто је поступио и тадашњи турски заповедник Неготина Реџеп ага.

Тако је са истока на Србе наступио једино Јусуф паша, са приближно 4.000 људи. Војвода Миленко Стојковић га је, међутим, потукао а остаци његових снага су се разбежали.

Ибрахим паша нападао је са приближно 55.000 војника, са 14 топова.

Наступио је пут севера од Ниша ка Делиграду, крајем јуна.

Срба је било укупно до 37.000.

Борбе су заправо вођене на том потезу у дужем периоду, пошто су предња одељења турске војске избила пред Делиград 16. јула.

Ибрахим паша је током неколико седмица свакодневно нападао српска утврђења на Делиграду, настојећи да разлабави српску одбрану и омогући пробој пут Београда.

Крајем јула, српски устаници војводе Петра Добрњца, којима је у помоћ притекао и Младен Миловановић вративши се са Топљака, где је тукао Јусуф пасу, испадом у турску позадину, потукли су и помоћне снаге Шаит паше, Ибрахим пашину претходницу.

Негде, средином августа Ибрахим паша добија знатна појачања из Румелије и са 55.000 војника наступа ка Делиграду.

Карађорђе се, након што је средином августа на Мишару потукао турске трупе које су продрле из Босне под вођством Сулејман паше Скопљака, запутио у Делиград, довео око 10.000 ратника и преузео команду.

Одлучујуће борбе на Делиграду вођене су 3. септембра 1806. године, када се догодио масиван фронтални напад Турака.

Целодневна борба окончана је без турског успеха.

Негде предвече тог дана, Станоје Главаш је са одредом од 2.500 пушака и 500 коњаника, успео да преко Крушевца и Јастрепца заузме Прокупље, чиме је угрожен и Ниш.

Дознавши то, Ибрахим паша, одлучује да се повуче у Ниш, што је значило да су Срби одбранили Делиград.

Уследиће, на захтев Турака, усаглашавање примирја у Лому.

Делиград никада није пао,а Турци су га запосели тек пошто је Карађорђева буна, односно Први српски устанак угушен 1813. године.

Капетан Вуча Жикић (или Џикић), творац утврђеног Делиграда, страдао је у борби против Турака априла 1807. године.

Ибрахим паша, турски заповедник, вратио се осрамоћен у Скадар, где је у немирним околностима, све време на ивици да буде оборен, умро 1810. године.

Имао је тада 34 године.

На месту где се налазио главни шанац српских снага на Делиграду, залагањем краља Александра Карађорђевића, у међуратном периоду, подигнут је спомен храм посвећен Светим архангелима Михаилу и Гаврилу, грађен 1930/33, као спомен свим ратницима палим за ослобођење до 1918. године.

Утврђење Делиград је иначе првобитно називано Делишанац или Делилогор, да би потом постало познато као Делиград, у значењу град јунака.

Извор:

https://www.politika.rs/scc/clanak/569513/Magazin/karadjordje-godisnjica-deligradska-bitka