ЦРКВА СВЕТИХ АРХАНЂЕЛА МИХАИЛА И ГАВРИЛА У ВЕЛИКОМ ГРАДИШТУ

У самом срцу Велико Градиште, на месту где се укрштају свакодневни живот и вековна традиција, уздиже се црква Светих арханђела Михаила и Гаврила. Саграђена средином 19. века на темељима старе цркве грађена је по угледу на београдску Саборну цркву. То што је грађена не месту некадашњег храма је јасна порука да се континуитет вере и традиције није прекидао, већ надограђивао.

Храм је грађен у духу класицизма, са наглашеном симетријом, чистим линијама и умереном декорацијом. За разлику од средњовековних манастира са куполама и богатим фасадама, овде доминира једноставна, издужена основа и складна пропорција самог објекта. У основи је једнобродна грађевина са олтарском апсидом на истоку, бочним певничким апсидама и звоником на западу. Просторно је подељена на једноделни олтар, наос са полукружним певницама и припрату са галеријом над којом је изведен звоник који се уздиже изнад главног улаза. Фасадну декорацију одликује извођење архитектонских елемената у виду кордон венца и вишеструко профилисаног кровног венаца. Посебна пажња је посвећена обради западне фасаде почев од портала са наглашеним троугаоним тимпаноном који носе прислоњени ступци, преко осликаних ниша, једне монофоре до звоника у завршници. Овај звоник није само архитектонски детаљ већ симбол „новог“ времена, периода када се граде варошке цркве које треба да буду видљиве, репрезентативне и у складу са духом грађанског друштва које се тек формира у Србији пре готово два века.

Овај храм зато делује више „урбано“ него „манастирски“ као да је направљен да буде део града, а не издвојено свето место. Непосредно по изградњи 1856. године цркву су живописали Јован Исаиловић-Млађи и Димитрије Посниковић. На таваници овог храма налазе се необичне фреске које приказују најважније делове из живота Исуса Христа и библијске мотиве. Међутим, оне више личе на слике, а мање на фреске какве познајемо из српских средњовековних манастира. Сликане композиције рађене у духу академског сликарства 19. века. На први поглед, разлика можда није очигледна, али када погледате мало пажљивије постаје јасно да ово нису уобичајене фреске. Ликови светаца делују реалистичније, присутно је сенчење и моделовање лица, композиције имају дубину, готово „сликарску“, као да су рађене за галерију а не за цркву. Ово није случајност већ одраз времена у којем се традиционална византијска уметност постепено сусреће са западним утицајима. Уместо строгих канона фрескописања уметници почињу да уносе лични израз и елементе европског стила. Разлози су били и практичне природе. Овакво сликарство је било брже и приступачније од класичних фресака, а управо та комбинација практичности и новог „стила“ дала је овом храму посебан визуелни идентитет. За разлику од класичних, манастирских фресака које су рађене на свежем малтеру биле су сложеније и захтевније по техници. Ова „нова врста“ осликавања користила је једноставније технике сликавања на сувом зиду, које су биле брже, јефтиније и лакше за поправку уколико би дошло до неке грешке. Ово се назива и прелазни стил у српском црквеном сликарству од средњовековне (византијске) традиције ка модернијем, грађанском изразу.

Ако зидови „причају“ причу о промени, онда је иконостас место где се традиција најјаче уочава. Иконостас у овој цркви представља прави уметнички бисер 19. века. Он није само преграда између олтара и наоса већ централна тачка духовног и визуелног доживљаја. Израђен са великом пажњом и одликује се богатом резбаријом, складним распоредом икона, комбинацијом традиционалних и новијих уметничких утицаја. Посебну вредност дају иконе које потичу из ранијег периода као део духовног наслеђа. Овај иконостас је својеврсни мост између прошлости и садашњости, место где се чува континуитет, без обзира на промене у стилу и архитектури. Црква у Великом Градишту поседује вредне примере икона, богослужбених књига и сасуда, а посебно је вредна сликарска целина изложена у парохијском дому коју чине иконе са старог иконостаса из 1832-1834. године, рад зографа Михаила Костића- Константиновића из Битоља и зографа Анастаса. Како је ова црква подигнута на месту старијег храма то значи да је ово место већ било духовно средиште. Тај континуитет је типичан за српску традицију, па су нове цркве често граде на темељима старих, као симбол трајања вере и заједнице. И данас, унутар овог храма, могу се наћи трагови те прошлости у иконама, у распореду простора, у самом осећају да сте на месту које има дубље корене него што се на први поглед види. Црква Светих арханђела Михаила и Гаврила није само место молитве већ сведочанство једног времена када се Србија мењала чувајући део традиције и дух старих времена чак и у модерна времена.

Драгана Петровић