СВЕТИЊА У КОЈОЈ БОЛЕСНИ ОЗДРАВЕ

Манастир Острог место Божјих чуда

 

Уклесан у стену изнад плодне Бјелопавлићке равнице манастир Острог место је чуда за све оне који у чуда и Божју милост верују. У њега долазе не само православци, већ и људи других вера да се поклоне моштима светог Василија Острошког Чудотворца, замоле за милост, олакшају душу или затраже спас од болести. И он свима помаже не марећи да ли се ко и како крсти, јер је његова милост несагледива.

Исцељује душу и тело
Само име Острог потиче од старијег облика српске речи “оштар, оштри” којима су стари Словени означавали црквено-историјске коте свога постојања. Први пут у историјским списима Острог близу Оногошта у Горњој Зети помиње се у повељама напуљског краља Алфонса В из 1444. године, а касније и код Дубровчана.
Манастир Острог основао је у 17. веку херцеговачки митрополит Василије који је ту сахрањен, а касније је и канонизован. Манастир је саграђен на месту где се у једној од пећина испосница подвизавао Свети Исаија од Оногошта, који је у острошким литицама изградио пећинску црквицу Ваведења Пресвете Богородице. Тражећи простор за испоснички живот и ново митрополитско седиште Василије је, не случајно, већ по Божјој замисли, изабрао баш ово тешко приступачно место за изградњу будућег манастира. Смештен на размеђи православља с једне и ислама и римо-католицизма с друге стране, манастир Острог у свој својој лепоти и величини стоји као чувар православља и вековни ослонац свима којима је вера и Божја реч у душу уткана. Само током летњих месеци ову светињу посети више од 300.000 људи који се поклоне моштима светог Василија Чудотворца, који је после Светог Саве највољенији светац у Срба.
– Не долазе овамо људи због лепог погледа, чистог ваздуха и архитектуре већ благодати Божје, која људе привлачи, која исцељује душу и тело. Бог преко моштију светог Василија чини небројена чуда. Зато Острог није само манастир већ је и светилиште и лечилиште за све људе – рекао је један од монаха овог манастира.

Горњи и Доњи манастир
Острог се састоји од Горњег и Доњег манастира чији се тачан датум настанка не зна. Према предању локалног становништва некада је ту било село. На имању које је владика Василије купио од два брата подигнут је конак за младе калуђере који је постао заметак данашњег Доњег манастира. Ту је 1824. подигнута црква Свете Тројице. У питању је једнобродно здање сачињено од правилних камених блокова. Поред велелепних фрески које су новијег датума у храму се налази богато украшени иконостас, молитвеник Минеон из 1732 године и низ орнаментисаних свечњака из истог периода. Међу конацима је најстарија Веља кућа подигнута 1742. Владичин дом из 1800. а нешто даље је и Кулића здање настало почетком 19. века.
Три километра уз планину на 900 метара надморске висине налази се Горњи манастир са огромном терасом која је грађена као порта која се на крају се сужава у степениште пред каменим капијама светиње са крстовима подељене гелендерима у две траке. Неколико метара пре улаза у малени храм, са терасе се бочно кроз трем одваја ходник до спратова монашког конака и степеништа уклесаним и изиданим унутар стене води до најгорњих тераса тик уз саму уз литицу са леве и са десне стране белог острошког звоника – са црквицом Часнога Крста коју је лично својим рукама градио сам свети Василије. Горњи манастир посвећен је Ваведењу Пресвете Богородице у којој се налази испосница у којој је последњих пет година живео свети Василије. Та мала испосница у којој се у ћивоту чувају његове мошти, место је Божје благости и милости светитеља који преминуо на коленима у дубокој молитви. На месту где је се узнео у царство небеско из стене без трунке земље никла је винова лоза, за коју се верује да лечи брачну неплодност. Овај зелени венац живота, како га многи зову, успиње се преко острошког камена као утеха и обећање живота свакоме ко дође и од срца затражи помоћ светог Василија.
Црква Св. Ваведења осликана је фрескама крајем 17. века, док је у храму Часног Крста живописао мајстор Радул који је фреске прилагодио облику стена. Око цркве су конаци и заједно чине објекат складно сједињеним са природним амбијентом као да га је сам Бог баш ту поставио.

Чуда Светог Василија
О чудима Светог Василија Острошког прича се већ 300 година чак и ван граница православног света. Не зна се број невољника којима је помогао од хромих, слепих, глувих до умоболних који су Чудотворцу пришли са искреном молбом и љубављу у срцу, опијени пријатним мирисом који се шири у келији у којој у ћивоту леже мошти Острошког Свеца. Иако је овоземаљски живот напустио пре три века тело светитеља је у целости остало сачувано неподложно закону труљења што представља феномен за себе који ми хришћани називамо – чудом.
Иако до самог манастира води кривудав планински пут на коме се тешко мимиолазе чак и два аутомобила, а камоли аутобуси препуни верника, нико не памти да се до манастира или по повратку из светиње на овом путу икада догодила нека несрећа.
Свети Василије слава му и милост!