Када је девојка у Србији одлазила из родитељске куће, није само мењала презиме. Мењала је цео свет. Њена свадба није била интиман чин двоје људи, већ јавни, ритуални догађај који је окупљао род, комшилук и обичаје старије од памћења.

Српска традиционална свадба била је прави театар живота: са улогама, реквизитима, песмом, сузама и строгом симболиком. У њој се знало ко шта ради — од стари свата, млађег кума, девера, до барјактара. Свака песма имала је значење, сваки корак смисао.

Припреме су почињале данима унапред. У кући девојке плело се, месило, паковало, певале су се тужбалице. Сестре и другарице украшавале су јој косу венчићем од рузмарина, ујутру се купала у води са босиљком, а мајка јој је тада тихо стављала златник у недра — за срећу и благослов.

Момак, у пратњи сватова, стизао би по невесту, али пре него што уђе у кућу — морао је да погоди јабуку пушком. Тај обичај, и данас понекад жив, симбол је мушке зрелости и спремности да освоји жену, не као плен, већ као часну животну одлуку.

Ништа се није радило без песме. На уласку у нову кућу, невеста је ломила погачу преко прага и обавезно добијала дете у наручје — да што пре роди. Барјактар је цео пут носио заставу испред колоне сватова, а у неким крајевима свадба је трајала и по три дана.

Ношња је сведочила и о статусу и о крају из ког младенци потичу. Свилени фустани, везене прегаче, сукње на пруге, златовез, па чак и број дуката на грудима били су начин да се покаже и лепота и породично достојанство.

У народним песмама, које су се певале од свитања до зоре, носиле су се све туге и радости. Плакале су мајке, кумови, некад и сама невеста — јер се одлазило без повратка. Али се и наздрављало, играло, певало у кругу. се одлазило без повратка. Јер у селу се знало: свадба није само крај детињства — то је улазак у свет одраслих, уз песму, понос и благослов.

Данас се мало шта од тога види. Барјактар је замењен фотографом, а венчић од рузмарина постао је Pinterest инспирација. Али у неким крајевима, неки обичаји и даље живе — макар у траговима. Гађање јабуке, даривање кума, ломљење погаче, народне песме које пробију и најгласнији озвучени оркестар.

Можда не можемо вратити све. Али можда и не треба. Довољно је да понекад станемо, сетимо се, и у једном обреду, гесту или песми – препознамо себе. Јер свадба није само почетак брака. То је тренутак кад читаво једно наслеђе добије нови живот.