„Рече баба, па остаде жива“

Српска села су одувек била места где се знање није преносило кроз књиге, већ кроз речи. Често кратке, једноставне, а дубоке као бунар иза куће. Те речи је најчешће изговарала – баба. Она што је у руци увек имала преслицу, варјачу или кључеве од шпајза. Она која је више слушала него говорила, али кад каже – као да је рекло време.

„Рече баба, па остаде жива.“ Није то само изрека. То је подсетник да је истина често тиха, стрпљива и тачна. А да је мудрост највреднија онда кад се изговори без жеље да се буде у праву.

Најлепше бакине реченице

„Ко чека – дочека.“
Ако не одмах, онда кад буде време. Бабе су знале да ништа вредно не долази у журби.

„Како посејеш, тако ћеш пожњети.“
Једноставно, као радна недеља у пољу. Све што човек да – то му се врати. Није потребна филозофија.

„Не гледај ко шта прича, него ко шта ради.“
Речи су јефтине. Дела говоре. А баба је увек гледала ко је устао пре сунца, а ко само обећава.

„Немој сваку истину одмах рећи – нека и ћутање буде паметно.“
Стрпљење је било злато. А ћутање – најјача реч кад се изговори без гласа.

„У туђем лонцу никад нема најслађе.“
Своје је своје. Ма колико скромно било, кад је из срца, слађе је од сваке туђе сласт.

„Греј кућу љубављу, не дрвима.“
Баба је знала – кад је срце топло, и хладна соба постаје дом.

Та народна мудрост што се није писала, већ живела, чинила је темељ сваке породице. Баке су биле чуварке огњишта, традиције, реда, поштовања. Њихове речи нису имале запете ни велико слово – али су имале тежину. И нису падале узалудно.

Зато, кад ти затреба одговор, а не знаш кога да питаш – сети се шта би рекла бака. Ако је после тога „остала жива“, и ти ћеш. Можда баш та реч што ју је изговорила некад давно – буде оно што данас треба да чујеш.