МАНАСТИР БУКОВО БИСЕР НЕГОТИНСКЕ КРАЈИНЕ

У богатој и плодној Неготинској крајини, која се прославила по узгоју винове лозе и производњи чувених вина, налази се манастир Буково. Смештен је на узвишењу на падини Братујевачке косе четири километра западно од самог града. Окружен бујном вегетацијом и густом шумом из дворишта манастира пружа фантастичан поглед на целу неготинску долину и околна села која су нанизана као бисери по падинама. Легенда каже да је манастир добио име по густој буковој шуми која га окружује, мада има и оних који верују да име дугује птици бука које су насељавале овај крај све док није исушен неготински рит.

Легенда о настанку манастира

 

Не постоје писани подаци ко и када је подигао овај манастир. Легенда каже да је ова светиња задужбина краља Милутина који је манастир подигао крајем 13.века у знак захвалности Богу због победе над бугарским царем Шишманом. По другом предању, ктитор манастира је Свети Никодим Тисмански који је живео у Тимочкој Крајини и осим Букова, који је подигао у другој половини 14. века, сазидао је још два манастира -Вратну и Манастирицу. По трећем веровању  ктитор манастира Буково је био неко из властеле источне Србије који је светињу подигао током 15. века.

Најстарији писани траг у коме се помиње ова светиња датира из турских пописа из 1454. и 1586. године. Остало је убележено да је  Буково манастир Светог Николе који даје данак од сто осамдесет аспри османлијском царству. Након  погибије војводе хајдук Вељка Петровића, јунака Првог српског устанка 1813. Турци улазе у Крајину и у осветничком походу пустоше и пале све пред собом, рушећи и манастир Буково. Након ослобођења Тимочке Крајине од Турака (1833) договара се и обнова манастира која је урађена четири године касније. Том приликом кнез Милош је поклонио манастиру звоно. Остало је убележено у манастирским летописима да су 1839. Године, подигнута два конака, али је манастир поново од турске руке пострадао 1877. Године у Другом српско-турском рату. Знајући за важност ове светиње за православни народ Тимочке крајине архимандрита Прокопије Бујишић 1885.године,  још једном обнавља  Буково. Уочи Другог светског рата, 1940. године, на северној страни изнад улаза у манастир је подигнут звоник квадратне основе, који данас чини саставни део улаза у манастирски комплекс. У оквиру манастирске порте налази се извор посвећен  покрову пресвете Богородице за који бројни верници тврде да је лековит о чему сведоче многобројна исцељења која су се догодила на овом месту. Пресветој Богородици, односно њеном покрову, посвећена је манастирска капела у јужном конаку Букова.

 

Чувено вино од црне тамњанике

 

Манастирска црква посвећена је Светом Николи. У питању је једнобродна грађевина са основом у облику крста. Црква је дугачка 18, 80 м, широка 8,55  и висока 6,90 м. Изграђена је од тесаног камена без куполе, са хорским апсидама и касније дозиданом припратом. Стилски, ова црква припада Моравској школи и током свог постојања није битније мењала изглед. У живопису цркве уочљива су два слоја – старији рађен у 17 веку и данашњи животопис који потиче из 1902. који је урадио Мирослав Марковић из оближњег села Мали извор, али по нацртима чувеног београдског сликара Саве Тодоровића. Иконостас је богат, рађен у дуборезу и позлати. Према записима из самог манастира рађен је у 19. веку у Аустрији, допремљен и постављен у манастиру Буково. Манастирска ризница чува четири старе престоне иконе посвећене Господу Исусу Христу, Пресветој Богородици са малим Христом, те иконе Светог Јована и Светог Николе. Чувају се и 24 целивајуће иконе на лиму које је израдио учитељ школе цртања неготинске гимназије Павле Чортановић.

По устројству манастир Буково је мушки манастир у коме постоје бројне радионице или како би монаси рекли, реч је о послушенијима. Монаси се баве столаријом, кројењем, шивењем и иконописањем, али оно по чему је Буково најпознатије је производња вина. На манастирском имању 1881. основана је прва виноградарска школа, која је прерасла у државну школу за виноградарство и воћарство. На укупно шест хектара гаје се мерло, каберне, гаме и шардоне, али главна сорта је црна тамњаника слатко, миришљаво грожђе које монаси узгајају по принципима органске производње.

 

У питању је специфична мускатна сорта древне српске аутохтоне сорте грожђа од које се добија слатко, миришљаво грожђе. На једној од огледних парцела ничу и бела тамјаника, зачинак и прокупац, још неке од овде добро познатих аутохтоних сорти. Нека их, вели братија, за будућа поколења, јер ваља обновити старе сорте.

 

Кад дође време за бербу, сваки грозд црне тамњанике се пажљиво бере, а од њега се праве надалеко чувена полуслатка вина. Црну тамјанику Неготинци зови и рајско дрво живота, јер је сачувала овај виноградарски крај. Наиме, седамдесетих година 19. века када је филоксера десетковала француске винограде, они су вино од црне тамњанике извозили широм света, па је тако доспело  и на краљевске трпезе.