Како су породице добијале свеца заштиника и зашто се обележава крсна слава

Срби су једини народ на свету који прославља крсну славу. Од јесени и Михољдана, Свете Петке до Митровдана, Аранђеловдана, Светог Николе и других бројних слава Срби обележавају дан одређеног свеца као јединствен обичај у хришћанском свету. Од 2014. српска породична слава је уписана у регистар нематеријалног културног наслеђа Унеска и ово је било прво културно добро из Србије уписано на ову листу. Да ли сте се икад запитали како су Срби почели да славе славу и како једни славе Светог Николу, а друга Светог Јована или Светог Луку?

Пре него што су Срби примили хришћанство били су следбеници словенске вере која је имала више богова. Свако племе или породица имала је свог кућног бога заштитника за кога се веровало да чува дом и огњиште. Тај култ предака и заштитника био је дубоко укорењен у нашем народу. Предање каже да су Срби почели да прихватају хришћанство негде су 7. веку када су уместо старих паганских божанстава, наши преци прихватили хришћанске светитеље као своје нове заштитнике. Тако је стари обичај добио нови смисао, а породице су задржале свој култ заштитника, али сада у хришћанском облику као крсну славу. Према народном предању, светац кога данас слави једна породица изабран је на дан када су њихови преци примили хришћанство. Свештеници који су крштавали народ у то време често су крштење обављали по родовима, а не појединачно. Целокупан род, племе или породица добијали би свог заштитника онога чији се празник поклапао са даном крштења.

Илустрација: Дан славе и светац заштитник је сећање на дан кад је породица или род у давна времена примила хришћанство

Тај светац постајао је духовни родоначелник породице и тај дан се славио сваке године као успомена на примање вере. Ако је, рецимо, један род крштен на дан Светог Николе, тај светац је постао њихов заштитник за сва времена. Њихови потомци, ма где живели, настављали су да славе тог свеца као крсну славу, чувајући везу са својим прецима и првим даном хришћанског благослова. Временом су се неки свеци издвојили као посебно поштовани у српском народу. Тако су Свети Никола, Свети Јован Крститељ, Свети Ђорђе, Свети Архангел Михаило и Свети Сава постали најчешћи заштитници домаћинстава. Разлог за то није само у датуму крштења, већ и у духовним особинама које су Срби повезивали са тим свецима као што су  храброст, заштита, мудрост, милост, вера.

Када једном породица прими свог свеца-заштитника, тај избор остаје трајан и преноси се са оца на сина, као духовно наслеђе. Зато се каже: „Слава се не мења, већ се наслеђује.“ У ретким случајевима, нека породица би променила свеца након неког изузетног догађаја рецимо спас од болести уколико је излечење приписивано одређеном светитељу. Али чак и тада, стара слава се памти као „прека“ или „стара“ и често се обележава у тишини. Први писани трагови о слави јављају се у средњем веку, а сам обичај временом је постао један од најпрепознатљивијих симбола српског идентитета.

Према речима теолога крсну славу, уз благослов оца, може да наследи сваки син који формира своје домаћинство. Није правило да то мора бити најстарији син сваки од њих може да преузме обавезу и част слављења крсне славе. Традиционално, ћерка удајом почиње да слави мужевљеву славу, али ако породица нема мушких наследника, жена може да настави слављење породичне славе све до удаје, а и касније, уколико осећа духовну потребу да очува сећање на дом у коме је одрасла. Светац који стоји на породичној икони симбол је континуитета, он је чувар сећања, огњишта и породичног идентитета. И зато, кад год се славска свећа упали и колач преломи, оживи једна древна порука – да вера, љубав и заједништво никада не смеју угаснути у дому.

Илустрација: Суштина славе је увек иста окупљање породице, подсећање и поштовање предака

Како често истичу свештеници симболи славе су славски колач, жито и свећа. Славски колач је најважнији симбол крсне славе он представља Христа као „хлеб живота“. Увек је округлог облика, што симболизује вечност и непрекинути круг породице. Украшава се знаком крста, житним класјем и венчићима од теста, као симболима плодности, благостања и заједништва. Кад се колач преломи и прелије вином, то означава мир, љубав и слогу у кући.

Жито (кољиво) се припрема од пшенице зато што зрно које је пало у земљу и оживело је симбол васкрсења и вечног живота. Жито освећује у цркви, а домаћин га нуди гостима прво, као благослов. Славска свећа се пали ујутру на дан славе и гори током целог дана. Њен пламен симболизује светлост вере, али и присуство Бога у дому. Традиционално, кад слава прође свећа се гаси са мало вина, зато што се њен пламен сматра светињом. Иако је духовна страна славе најважнија, свака породица која слави се труди да госте дочека уз посебну трпезу као знак гостопромства и заједништва. На столу се, у зависности од тога да ли је мрсна или посна слава, налазе традиционална српска јела.

Свака породица има своје посебности по којима прославља крсну славу. Негде се слави свечано уз велики број гостију, негде скромно у кругу најближих. Али суштина је увек иста окупљање породице, подсећање и поштовање предака. Славски обичаји у Србији могу да се разликују. У Црној Трави се славски колач никад не сече ножем, већ се ломи рукама „да се срећа не пререже“. У неким селима око Ваљева обичај је да деца прва пробају жито, како би година била „слатка као шећер“. У Бачкој, рецимо, поједине породице и данас праве минијатурни колач за сваког члана домаћинства као лични благослов. Али, какви год да су обичаји крсна слава је дан који нас подсећа да нисмо сами, да имамо корене, припадност и веру. То је жива нит која повезује генерације, мост између прошлости и садашњости, дан посвећен заштитнику, светитељу који чува дом, породицу и потомство.

Извор: Агробизнис магазин