Како сачувати аутохтоне расе домаћих животиња

На пространствима Србије некада су пасле стотине хиљада домаћих животиња – буше, праменке, моравке, балканске козе, шумадинке, мангулице, коњи нониуси. Данас су многе од тих раса готово ишчезле, а с њима нестаје и један део нашег идентитета, сеоске културе и начина живота.

Некада се свака област могла препознати по својим животињама. У Старој планини – праменке отпорне на ветар и снег, у Шумадији – црне моравке, у Банату и Бачкој – коњи нониуси и домаће гуске. Те животиње нису биле само извор хране, већ и темељ културног пејзажа Србије. Данас их има тек у траговима, углавном у малим газдинствима, манастирским добрима и институтима.

– Наше аутохтоне расе представљају живу везу између природе, традиције и културног идентитета. То су животиње које су се вековима прилагођавале локалним условима, клими и начину живота људи – зато су отпорне, скромне и прилагођене често суровим условима у којима се гаје. У њиховом генетском материјалу налазе се јединствене особине које су изгубљене код савремених раса – каже др Богдан Цекић из Института за сточарство у Београду.

Подолско говече на ивици опстанка

Према најновијим подацима, примера ради, у Србији се тренутно гаји само 327 женских и седам мушких одраслих грла овце пиротске праменке.

– Без систематских мера очувања, подршке узгајивачима и промоције њене економске и културне вредности, постоји реална опасност да пиротска праменка ускоро буде изгубљена као део живе баштине Србије – додаје наш саговорник.

Према подацима Института за сточарство, неколико аутохтоних раса у Србији данас је на ивици нестанка. Међу њима су подолско говече, балканска коза, каракачанска овца и пиротска праменка.

– Недовољна бројност, старење запата и одсуство систематске подршке одгајивачима представљају озбиљну претњу њеном опстанку. Ако пиротска праменка нестане, изгубићемо не само животињу, већ и целу културну и гастрономску традицију тог краја – упозорава др Цекић.

 

Илустрација: Сврљишка и пиротска праменка све је ређа у српским торовима

Он додаје да су вуна, млеко и месо ове овце директно повезани с производњом пиротског ћилима, сирa и пеглане кобасице – симбола јужне Србије. Вуна праменке има специфичну структуру и боју, од ње се добијају чврста и постојана влакна, а млеко и месо дају производима аутентичан укус. Без ње – каже Цекић – сви ти производи губе свој корен.

Нестајање аутохтоних раса није само биолошки, већ и културни губитак. Белмуж, хомољски сир, пиротски сир, па и пиротски ћилим, не би постојали у свом изворном облику без старих сојева праменке, моравке и балканске козе.

– Ове животиње нису само део сточарства, већ и део нашег нематеријалног наслеђа. У њима су сабрани векови искуства, навика и прилагођавања човека природи. Када нестану животиње, нестају и песме, јела, обичаји и приче које су уз њих настале – каже професор ветерине др Миливој Урошевић, из Центра за очување аутохтоних раса.

У очувању домаћих раса данас водећу улогу има Институт за сточарство у Београду, који спроводи главни одгајивачки програм за заштиту генетичких ресурса говеда, оваца, коза, свиња и живине. Држава у последњим годинама подстиче узгајиваче кроз двоструке субвенције – финансирање квалитетних приплодних грла и очување генетичких резерви.

Цекић истиче да овај вид подршке има и шири значај: „Када чувамо старе расе, чувамо и пејзаж, пашњаке, занате и укусе који су вековима градили идентитет Србије. То је наслеђе које доноси економску, али и духовну вредност.”

Стране расе, више трошка

Изостанак аутохтоних раса и сојева животиња не значи само биолошки губитак, већ и промену начина живота у селима. Све је мање младих који се баве сточарством. Увођење страних, високо продуктивних раса захтева више трошкова, посебну исхрану и негу, па многи одустају.

Са животињама нестају и знања која су се вековима преносила – како се преде и тка вуна, како се прави сир, како се суши месо. Губитак тих вештина повлачи и нестанак читавог културног пејзажа села.

– У свакој старој штали, у сваком дворишту чува се више од успомене. То је жива веза с природом и људима који су знали да живе у складу с њом, а данас нема довољно интересовања да се сачува оно што је наша специфичност и богатство – каже проф. Урошевић.

Саговорници се слажу да се очување аутохтоних раса не сме препустити тржишту, јер оно фаворизује продуктивност, а не културну и еколошку вредност. Ако би једини критеријум био економски, мање продуктивне расе би нестале. А изгубити их значи изгубити непроцењив генетички потенцијал и адаптационе особине настале током векова. Потребан је баланс између економске логике и биодиверзитетске одговорности.

Илустрација: Моравка је изузетно квалитетна аутохтона раса свиња која се на велика врата враћа у производњу

Србија има изузетно богат фонд старих генотипова који може постати један од стубова зелене економије, сеоског туризма и гастрономског брендирања земље. Неопходно је да се конкуренција међу расама не посматра као борба за опстанак, једне могу бити усмерене ка већем приносу, друге ка очувању генетичког и културног наслеђа – закључује Цекић.

Фестивал за алпско говече
У Шпанији држава субвенционише узгој аутохтоних раса, а ове животиње се третирају као део културног наслеђа. У Француској систем заштите генетичких ресурса заснива се на концепту „породичних раса” и сарадњи између државе, института и удружења одгајивача.

Швајцарска је пример земље где се аутохтоне расе говеда и оваца чувају и промовишу као симбол националног идентитета. Чак постоје и изложбе и фестивали посвећени овим расама.

У Италији су расе као што су Sarda (овца), Calabrese (свиња) и Modicana (говеда) препознатљиве по квалитету производа и доприносу очувању села.

Чак и у Скандинавији, земље попут Норвешке и Финске спроводе дугорочне програме за очување старих раса оваца, коза и коња, у којима је нагласак на прилагођености суровим климатским условима и очувању агробиодиверзитета. Одгајивачи активно сарађују с универзитетима и истраживачким центрима.

Пројекти Института за сточарство
Институт за сточарство у Београду учествује у спровођењу државних мера подршке за очување генетичких ресурса, укључујући субвенционисање приплодних грла и програме заштите угрожених раса. На својој Експерименталној фарми у Земуну, Институт гаји запате више аутохтоних раса — попут пиротске и каракачанске праменке, МИС овце, сврљишке кокоши и банатског голошијана. Један од најзначајнијих примера је пројекат „Карактеризација пиротске праменке у циљу њеног опстанка”, који спроводи с Институтом за биолошка истраживања „Синиша Станковић”.

Листа најугроженијих
На листа угрожених аутохтоних раса домаћих животиња су буша, подолско говече, домаћи биво, домаћи брдски коњ, нониус, липицанер, балкански магарац, мангулица, моравка, ресавка. Уз њих и 14 раса оваца, две расе коза, више раса живине и др. Одгајивачи ових раса имају право на субвенције, али без обзира на финансијску помоћ њихов број све више опада.

Извор: https://magazin.politika.rs/scc/clanak/576986/Zivot/deo-naseg-nasleda-koji-nestaje