Из Врбаса изронила стара воденица

Воденичко коло, вретено, камен за мљевење жита, ковани ланац, дијелови коша, пода и крова, који су више од пола вијека били под водом и шљунком, пронађени су у старом кориту Врбаса код Косијерова.

Пронађени дијелови старе воденице

• Воденичко коло
• Дрвено вретено
• Камен за мљевење жита
• Ковани ланац
• Дијелови коша, пода и крова
• Остаци конструкције који су више од 50 година били под водом

Власник воденице
Власник воденице на чамцима, која није издржала велики поводањ, био је Ђурађ Дринић из Разбоја. Мјештанин Остоја Секимић, који је у то вријеме био десетогодишњак, памти воденицу. За њега, село и околину, била је од животне важности.

Он се сјећа тога времена:

“Усидрена воденица са дрвеном кућицом, у којој је радио и боравио воденичар, била је на чамцима. Скакао сам, са дрвених греда у воду, купао се заједно са другом децом. Са мајком сам такође долазио у воденицу по брашно.

Гладне године
У периоду када је Дринићева воденица мљела, у цијелом Лијевчу и Поткозарју било је велико сиромаштво. Немаштина. У народу се говорило да су педесете, поратне године прошлог вијека, биле гладне. И то вријеме Секимић памти:

“Моја баба Јованка ујутро није имала брашна за хљеб, за кукурузу. Сјећам се, једном приликом, отишла је у воденицу и казала Ђурђу: ‘Немам шта ђеци дати да једу, а већ је вријеме за доручак. Да ли би ми дао мало брашна?'”

‘Да, хоћу, него, у шта да успем’, казао је.

Баба је раширила вертун и он је насуо брашна колико год је могло стати. Када је почело пресипати, она каже: ‘Доста је, Ђурђу, не треба више.’

А он одговара:

‘Није довољно, само носи, да ђеца не гладују.'”

Помијешана осјећања

Воденица у Косијерову мљела је на велику корист становништва које је доносило кукуруз и пшеницу. Чекали су да испод каменог точка изађе и посљедња шака брашна, па торбу на леђа и кући. Ко је имао жита и брашна није се плашио глади.

Када је, копајући шљунак, пронашао остатке старе воденице, оживјеле су његове успомене. Остоју Секимића обузеле су емоције.

“Помијешана су ми осјећања, сјета, ђетињство, сиромаштво, носталгија… Све ми се вратило, слике старе воденице, звук камена, мирис брашна. Као да је јуче било. А прошло је 60 година, можда и више, од када је воденица или млин, како смо говорили, потопљена, нестала са површине ријеке.”

Музејски експонат
У Косијерову и сусједним селима причало се дуго о воденици коју је однијела вода. А значила је живот за све њих. Сада су оживљене успомене. Снажне емоције вратиле су и Секимића у давно вријеме, када су сви мало имали, али много маштали, борили се за бољи живот.

Остоја Секимић је изградио бетонско постоље, на које је поставио остатке воденице.

Када се осуши дрвено вретено, које је било на дубини од десетак метара у шљунку и води, планира га, заједно са осталим дијеловима воденице, трајно заштити од пропадања.

То је свједочанство, музејски експонат, успомена на давно вријеме, пробуђено ђетињство Остоје Секимића и његових комшија из лијевчанских села поред Врбаса.

Извор: https://www.nezavisne.com/zivot-stil/zivot/vodenica-vrbas-kosijerovo-pronalazak/952350