Жељко чувар српског и балканског блага
Кућа је слична многима у београдском насељу Крњача: пространо двориште, с воћкама и травнатим површинама, хладовина на сваком кораку, мир, тишина. Све је уобичајено док се не зађе на спрат, где нас домаћин Жељко Утвар дочекује срдачно:
– Изволите, уђите да разгледате јединствену етнографску збирку. Ја сам чувар српског и балканског блага.
Крај степеница поређане преслице, стари грамофон, ручни млин за кафу, шибице које су се некад звале „Драва”. На зиду мноштво старих фотографија. Свака је једна судбина, једна прича, нечији живот. Ту је и мноштво прастарих књига.
Жељко је по струци дипломирани архитекта. Има 46 година. Ведрог је духа, разговорљив… У збирци има 5.600 етнографских предмета, историјског и музеолошког карактера. Све уредно пописано, нумерисано, фотографисано, рестаурирано и конзервирано.
– Ово што видите није мој хоби, то је благо које готово нигде нећете пронаћи. Све сам сам купио, набавио. Обећавали су помоћ, али се на томе све и завршило. Сад су ми највећи непријатељи мољци, иако о вуненим експонатима, пре свега о народној ношњи, највише бринем. Заштићено је све како треба, па ипак…
Почео са значкама
Има ношње из свих крајева Србије и из околних земаља. У једној од соба она је уредно поређана. Ту су и опанци, накит, јелеци, мараме, јатагани, пушке, буклије од керамике, крчаг за воду. Љубопитљиво загледамо сваки комплет ношње. Као да смо у каквом великом музеју.
– Штета што експонате не може да види већи број људи из земље и света. Да је више простора, било би прегледније. Оно на шта сам посебно поносан јесте да ниједан експонат немам у дупликату.
Да сакупља старине, почео је још у младости. Почео је са значкама и поштанским маркама. Онда је од тога одустао, јер му се учинило једноличним и незанимљивим. Стиже 2003. година, када отвара књигу инвентара у коју уписује прва 34 етнографска предмета, покућство једног сеоског домаћинства с почетка 20. века. Све је прикупио у селима општине Петровац на Млави. Нешто је откупио, понешто добио на поклон. У наредне три године у збирци је већ имао око 300 предмета, без иједног комада народне ношње.
Илустрација: Јула 2006. збирци придодајем прве комаде ношњи из књажевачког села Зубетинац
Многи ће и данас за њега рећи да је необичан, док ће га други отворено и заједљиво питати: – Зар и даље прикупљаш ту старудију?
На све то он се само осмехне и одмахне руком не одговарајући ништа, а могао би сваком да каже у лице: – Да, сакупљам. Али не старудију, већ благо о прошлости своје и околних земаља.
– Јула 2006. збирци придодајем прве комаде ношњи из књажевачког села Зубетинац – присећа се тог времена. – Био је то дар Русомира Здравковића, пријатеља мог оца. Донео ми је око 230 комада сеоске одеће с почетка 20. века које су урадиле његова мајка и бака. Вреднији и уникатнији поклон нисам могао да добијем. То ме је подстакло да обратим пажњу на јединствене примерке народне ношње.
Још марљивије прикупља литературу о етнологији Балкана, проучавајући одевне предмете и везове на ношњама. Експонате купује на бувљим пијацама широм Србије, а у последње време откупом преко сајтова и захваљујући огласима на интернету.
Бацају драгоцености
– Невероватно колико се људи лако одричу не само својих успомена већ и драгоцених предмета који најчешће заврше у контејнеру – каже резигнирано. – Срећом, сачувао сам око 300 преслица и исто толико пари опанака.
Скоро деценију и по је радио на теренским истраживањима у Србији и археолошким ископавањима, а све за потребе музеја и института. Посебну пажњу је посветио конзервирању предмета од дрвета, метала и керамике. Био је јако дирнут пажњом Љиљане Марковић из Београда, која му је, у спомен на свог сина Владимира, поклонила збирку од 400 предмета.
Све што се може видети у овој збирци наш домаћин је сам финансирао. Кад га питате зашто то чини, зашто прикупља драгоцености, има само један одговор:
– Води ме искрена љубав према том непроцењивом благу које и даље траје код наших људи, али и чами по таванима, подрумима, у шкрињама и кутијама. Оно што радим испуњава ми живот. Све што имам од експоната, оставићу народу на чување – каже Жељко. За 20 и више година сакупљања разноврсних експоната добио је неколико признања. Савез удружења колекционара Србије доделио му је Велемајсторску диплому највишег нивоа за етнографску збирку.
Илустрација: Већ 20 година скупља разне експонате
Призренке се лепо облачиле
Судећи по ношњама које има у својој збирци, у 19. веку најлепше су се облачиле девојке и жене из Призрена. Имале су најскупљу ношњу, познату као џубе, која се израђивала од срме и златних нити. Девојке су, рецимо, јелек први пут облачиле на свадби. Званично, џубе је део женске народне ношње, хаљетак оријенталног типа, скупоцене занатске израде.
Извор: https://magazin.politika.rs/scc/clanak/571592/Zivot/Cuvar-srpskog-i-balkanskog-blaga