Вредне жене чувари традиције у семберском селу

Да сте којим случајем пролазили кроз Семберију пре стотинак година, сусрели бисте пејзаж и архитектуру села слични онима које описује Јанко Веселиновић у роману „Хајдук Станко”. Равницу Мачву, у Србији, о којој пише, и Семберију у Републици Српској, дели Дрина. Скоро да и није било разлике у ношњи, обичајима и начину живота народа са обе стране реке. Хајде да завиримо у та села делом текста овог романа и упознамо се са животом људи из 19. века.

„…све је равно као тепсија. Замори се поглед путников гледећи једно исто: њиву, пашњак, њиву, пашњак, и ништа више. Или уђе у село. Ту види кућицу до кућице; уз кућу стаје, иза стаје бунар, иза бунара воће…Око сваке кућице био је засађен воћњак било од шљива, било од јабука…”

Тако је било некад.

Чувају наслеђе

Сада је другачије: до сваког села се стиже лепим асфалтним путевима. Куће су велике, неке с више спратова, опасане зиданим оградама. На лепим травњацима или бетонираним платоима паркирани су аутомобили. Раскошно и лепо, али без много људи. Поља су остала иста. Не знаш да ли су лепша у пролеће кад озелене или у јесен кад зажуте злаћеним власима.

Стигли смо у семберско етно домаћинство у Горњем Црњелову крај Бијељине, настало залагањем жена из Кола српских сестара „Света Ангелина српска” с благословом епископа зворничко-тузланског господина Фотија. Чине га две куће са дрвеним качарама, шталом и бунаром. Смештено је у порти Цркве Вазнесења Господњег у Горњем Црњелову и чува наслеђе семберског села 19. и 20. века.

Илустрација: Вредне жене везу, ткају и кроз удружење и Коло српских сестара чувају старе занате

Испред капије храма дочекала нас је Нада Закић, председница Кола српских сестара и њена заменица Миланка, а придружио нам се и свештеник Радмило Радовић без чије подршке не би пројекат успео. Он је уступио просторије у којима се жене окупљају да везу, ткају и кроз удружење чувају традицију старих заната и народне радиности.

„Реализацију идеје о поставци етно домаћинства започели смо са нашим свештеником 2017. године. Пренели смо прву кућу, а онда и другу из околине. Куће су обично имале три одељења са или без оставе. Грађене су од ћерпича или цигле омалтерисане блатом. Шаре на ћилимима и сачувани вез послужили су нам за радионицу”, објаснила је Нада Закић.

У обиласку смо видели и млекар с дрвеним и лименим посудама за обраду млека, амбар с круњачама за кукуруз и посудама за смештај брашна и житарица, као и вајат.

Рукотворине из прошлих времена

Пут из кућа води ка штали и трему испод којег стоје запрежна шинска кола (лотре) и очувана дрвена преса за обраду конопље, која се овде производила. Од ње су добијали платно. Иза кућа на ливади стоје запрежне плугове ораче, дрљаче, прашаче…

Семберија је некада била позната по црном бостану, аутохтоној сорти паприке троцватке и семберијском купусу, сазнајемо из разговора. После обиласка свратисмо и у савремене просторије где 29 чланица Кола српских сестара ткају, шију, плету и везу, а рукотворине продају посетиоцима.

И разбој за ткање и мирисни кревет
У првој нешто старијој кући реконструисана је гостинска соба и очувани зидани шпорет. У другој кући дочекаше нас сандуци и ормари препуни девојачке спреме и народних ношњи.

Спремљена је и софра (синија) за обедовање. У посебној соби смештен је стари разбој за ткање, машина за шивење и дрвени кревет са сламарицом, везеним прекривеним ћилимом, а на узглављу јастуци пуњени перјем, кукурузом, шашом и миришљавом травама.

Старе семберске куће обично су имале три одељења са или без оставе. Старије су грађене од трсике и блата са плевом. Новије куће грађене су од дрвених греда између којих су имућнији зидали циглом, а остали ћерпичем (ломљени црепчићи или ћерамида), омалтерисане блатом и окречене кречом. Темељ је био од цигле или камена.

Извор: https://magazin.politika.rs/scc/clanak/576930/istorija/sembersko-selo-zaustavljeno-u-vremenu