Борка има златне руке и чува традицију

Једна од жена која је одлучила да оживи ручни рад у данашњем модерном друштву у којем су масовна производња и “брза мода” преплавили тржиште је Борка Влачић из Лопара, која већ годинама израђује народне ношње и ручне радове.

Борка је рођена и живи у Лопарама, а од малих ногу је гледала жене у својој породици које су израђивале разне ручне радове, тако се у њој пробудила жеља да и она научи тај занат.

“Одрастала сам уз маму и баку које су радиле све ручне радове као и моје комшинице, стрине, тетке, стога сам и сама хтјела да то учим. Крала сам, народски речено, занат јер је слабо ко прије имао времена да сједне и да вас научи нечему, али имала сам јаку вољу и имам тај дар од Бога”, почиње нам своју причу Борка.

Иако израђује све врсте ручних радова, посебан акценат је ставила на само ткање које јој је било јако тешко да савлада јер је изузетно комплексно због огромне концентрације и прецизности које морате имати док то радите. Борка нам прича да ако погријешите само у једном реду док ткате, морате се враћати на почетак што је јако захтијевно.

“Прије свега сам ставила акценат на ткање, на тај дивни занат који је изумирао и душа ме бољела због тога. Виђела сам да ткање пада у заборав и то ме је највише бољело, те сам имала жељу да вратим тај занат, односно да вратим ткање. У томе сам прилично успјела. Једва сам набавила тај ткачки стан, све сам знала ручне радове урадити, али нисам знала ткати, тек сам то у својим четрдесетим научила”, каже Борка за еТрафику.

Илустрација: Из архиве Агробизнис магазина

Љубав је оно што је првенствено мотивисало Борку да савлада ткање и каже да у неким тренуцима није могла да препозна колико је то заправо било тешко научити, јер је била пуна жеље и елана.
Истиче да јој је ткање дивна терапија јер јој оно заиста смирује душу и емотивно је испуњава. Иако процес настанка народне ношње није једноставан, када види предмет који је израдила, осјећа толику срећу и задовољство да може да занемари било какав проблем који има у животу.

“Колико ће трајати сама израда зависи од врсте народне ношње. Треба прво да исјецкам чипку која ми је потребна, па да откам појас, затим да скројим, извезем и сашијем хаљину, те да хеклам гајтане, то све зависи од типа народне ношње. Трудим се да то углавном буде ручни рад, никад не тежим да користим машину за вез или машину за гајтане јер то је одмах друга прича, а ја волим да је то ручни рад и да на томе остане. Обично цјелокупан процес траје око мјесец или два, у зависности који је ручни рад у питању”, појашњава нам Борка.

Њене вриједне руке понекад знају наићи и на препреку, посебно када је у питању сам материјал кога је некада тешко пронаћи код нас.

У многим земљама, посебно у мањим срединама, специјализовани материјали за ручне радове, попут финих нити и конаца за вез или квалитетних тканинских влакана, нису лако доступни.
Многи продајни ланци који нуде ове производе имају ограничен асортиман, а специјализоване продавнице, које нуде високо квалитетне материјале, често се налазе у већим градовима или чак у иностранству.

“Кад набављам материјале трудим се да то буде квалитетно, да то буде прави памук, права вуна јер и нема израде праве ношње без правог памучног платна и конца. Иако данас нема таквог квалитета као некад, некако се сналазим и успјевам у томе. Углавном волим да радим са квалитетним материјалом, сигурнија сам и чистог образа, иако је материјал скуп, али гледам да се задовољи муштерија”, појашњава нам она.

 

Илустрација: Вез је њена посебна љубав

Каже да због тог прилагођавања муштеријама увијек има посла и они јој се радо враћају и препоручују је другима. Углавном се ради о наруџбама за фолклорна и културно-умјетничка друштва, али има и доста поруџбина за славља, највише крштења и вјенчања. Што се саме зараде тиче, Борка је скромна и каже да код ње не преовладава интерес, него чиста љубав.

“Живјети се не може од тога, можда би и могло да је већи животни стандард. Наравно, могло би се од тога живјети да се то дигне на неки већи ниво, али што се тиче нашег подручја, овђе је то мало теже. Опет сам веома задовољна јер сам стан за ткање, шиваћу машину и материјале купила од свога рада, а то је ипак све много вриједно. Много је и до тога колико ви очекујете од тог посла. Ја не очекујем економски много и задовољна сам”, казује нам кроз осмијех.

Највећу подршку јој, како каже, пружа првенствено њена породица, а посебно истиче кћерку Сању која јој црта мустре и која јој је често била од велике помоћи.

“Сања је талентована за сликање и много ми је помогала кад сам тек почињала са везењем јер ми је она цртала шеме. Многи не слуте када виде неки извезени цвјетић колико је то тешко извести. Прво мораш платно спремити, опрати га, па лијепо исцртати неки облик и тек онда вести тачно по тим шемама. Много труда је потребно за један рад. Заиста немам талента за то, за разлику од ње, али ми она помаже кад год је у могућности”, с поносом истиче ова вриједна Мајевичанка.

Иако многи људи данас не знају како се праве чарапе од вуне или како се израђује народна ношња, Борка је изградила свој углед у Лопарама и шире, управо на овим старим вјештинама.

Њене рукотворине нису само функционалне, оне су мали умјетнички радови, сваки са својом причом, сваки са детаљем који одражава њену љубав према старим занатима.
Без обзира на то да ли прави торбе, ношњу, плетене чарапе или неки други ручни рад, свака њена креација носи њен потпис — пажљиво одабране боје, мотиви који подсјећају на прошлост, али су истовремено освјежени модерним додиром.

“Знате како кажу: ‘Најтеже се у свом мјесту показати’, али ја сам толику срећу имала да људи заиста цијене мој рад, пресрећна сам и то ми заиста даје вјетар у леђа. Ми смо сиромашна општина и није битна финансијска помоћ, али знам да људи цијене мој рад и заиста сам захвална свима који ми дају моралну подршку или ме пошаљу ме на неки сајам. Веома су битни ти сајмови, нико за мене није ни знао док се негђе нисам појавила и док ме људи нису препознали. Имам веома добру сарадњу са Културно-умјетничким друштвом “Просвјета” из Лопара, као и са самом Општином Лопаре. Имам и своје самосталне изложбе и радо излажем за Општину гђе с поносом свугђе представљам свој крај”, истиче Борка, која је за свој рад добила златну значку од Општине Лопаре коју воли да помене у мору других плакета и признања која је добила.

Илустрација: Борка израђује и народне ношње

Поред бављења ручним радом, Борка игра фолкор у ветеранима Културно-умјетничког друштва “Просвјета” из Лопара, те наводи колико је важно да сваког од нас да учествујемо у очувању саме традиције.

“И те како је битно да свако од нас зна нешто, барем исплести чарапе, чипку исхеклати, коло заиграти, не морамо сви знати радити ручне радове, али је важно било шта знати за очување саме традиције. То је дио нашег културног идентитета и заиста је важно, јер то у суштини представља личну карту сваког народа”, наводи Борка.

Што се тиче планова за будућност, Борка говори да јој је највећа жеља да своје знање о ткању и ручном раду пренесе на некога, да остане у њеном мјесту и да се даље настави традиција ручног рада.

“Ко год буде желио хоћу из свег срца да му помогнем, јер некад ниси могао да нађеш некога да ти помогне, жаргонски речено ‘лукаве жене нису хтјеле да покажу’, а рецимо сада које могућности ми имамо преко друштвених мрежа и интернета. Има и много добрих ствари, можете дословно да научите занат преко интернета. Знам некада да нисте могли наћи мустру у мом селу, жене су морале отићи у тамо неко десето село јер има нека добра мустра. Иако данас много ствари има на интернету, тежим да оживљавам старе мустре у својим ручним радовима и то ме испуњава јер су ту посебне емоције током тих радова”, закључује Борка.

Иако су материјали које користи често скупи, а технике захтијевају стрпљење и вријеме, Борка никада није одустајала од идеје да очува традицију на њен посебан начин. За њу, сваки шав и свака извезена нит је подсјећање на њене коријене, на њену баку и друге преткиње које су исте ове вјештине користиле да би обезбиједиле ођећу за своје најмилије. Кроз свој рад, она није само веза између прошлости и садашњости, већ и свјетионик онима који желе да схвате да су и мале ствари, попут плетених чарапа или ручно израђене ношње дио нечега много већег – очувања традиције.

Извор: https://seesrpska.com/naslijedje/borka-vlacic-rukama-ozivljava-i-cuva-tradiciju-11-12-2024