Странци све чешће бирају сеоска домаћинство уместо хотела

August 13, 2026

Странци све чешће бирају сеоска домаћинство уместо хотела

Деценијама посматрано кроз призму носталгије, традиције и идиле, српско село последњих година доживљава корениту трансформацију и постаје све значајнија туристичка дестинација. Сеоски туризам у Србији наиме више није само егзотика, већ напротив из сезоне у сезону све је већи број домаћинстава спремних да споје аутентично гостопримство са модерним стандардима туристичког пословања. Актуелни подаци показују стабилан раст етно туризма, али и отварају кључна питања о дугорочној одрживости, државној подршци и инфраструктурним изазовима који и даље успоравају његов пуни замах.

Према подацима из прошле године укупан број туристичких посета сеоским домаћинствима у Србији износио је скоро 40.000 долазака, што представља повећање од 10,2 одсто у односу на 2024. Од тога је домаћих туриста било скоро 25.000 или 6,7 одсто више док су странци остварили око 15.000 долазака. Ту је раст чак и нешто већи, и износи 16,6 одсто.

Према подацима из централног информационог система е-Туриста, портала намењеног евидентирању свих угоститеља, смештајних капацитета и туриста у земљи, у Србији је у децембру прошле године било регистровано укупно 1.616 сеоских домаћинстава са 4.566 смештајних јединица и 7.498 кревета. У исто време је евидентирано 9.987 индивидуалних лежајева и 369 камп парцела. То представља значајан скок у односу на период од пре неколико година, када је тај број био значајно мањи.

Када се анализира целокупна туристичка понуда земље, удео сеоског туризма у укупном броју регистрованих лежајева износи око пет одсто. Иако се на први поглед тај проценат чини скромним у поређењу са градским центрима и великим бањским и планинским комплексима, његов реални утицај на привреду руралних средина ипак није мали. Сеоска домаћинства наиме генеришу значајне приходе кроз продају домаће хране, сувенира, рукотворина и организацију локалних излета.

Замах који је приметан на терену у великој мери је подстакнут државним давањима. Министарство туризма и омладине редовно спроводи конкурсе за доделу бесповратних средстава за подстицање развоја и унапређења руралног туризма. Максимална висина подстицаја по појединачном пројекту износи 2,9 милиона динара. Овај новац домаћини наменски користе за изградњу нових објеката, куповину мањих монтажних кућа за смештај гостију, као и за реконструкцију, санацију или адаптацију постојећих вајата, салаша и кућа. Поред тога, субвенционише се и уређење дворишта, изградња базена или уградња отворених ђакузија и дрвених буради са топлом водом, што се у пракси показало као садржај који сезону продужава на касну јесен и зиму. За ове намене држава укупно издваја око 150 милиона динара годишње из буџета.

Илустрација: Сеоска домаћинства нуде аутентичан доживљај зато су интересантна гостима

Поред домаћих извора, сеоском туризму су на располагању и европски фондови, пре свега кроз ИПАРД програм и његову чувену Меру 7. Ова мера нуди изузетно високе проценте повраћаја, где корисници могу рачунати на покривање од 60 до чак 75 одсто прихватљивих трошкова за инвестиције у рурални туризам. Максимални износ подршке по пројекту кроз ове фондове достиже и до 300.000 евра, што омогућава озбиљну модернизацију и подизање капацитета на ниво луксузних етно села. Право на ове субвенције имају пољопривредна газдинства уписана у еАграр, предузетници, као и микро и мала предузећа у руралним подручјима. Због раста интересовања, конкуренција за ова средства постаје све оштрија.

Илустрација: Поред гостољуивих домаћина ту је и сјајна домаћа кухиња и српски специјалитети

Ипак, упркос солидним финансијским инјекцијама и очигледном интересовању путника, стручњаци указују на то да сеоски туризам у Србији и даље удара у невидљиве зидове који спречавају масовније посете. Другим речима, иако крупним корацима граби напред мора се констатовати и то да је његов удео и даље занемарљив у односу на туристичку посету Београду и другим великим градовима, планинама и бањама широм земље.

Професор Економског факултета у Београду Љубодраг Савић за НИН каже да разлог због чега је туристичка посета селима у Србији и даље занемарљива у односу на друге дестинације није незаинтересованост гостију већ недовољни капацитети којима располажу домаћини.

„Интересовање за ту врсту туризма и те како је присутно. То је неспорно. Примера ради у мом селу постоји породица која се бави управо тим послом и капацитет је у сваком тренутку попуњен. Заинтересовани морају да чекају на ред за свој одмор у идили, а смештај се резервише месецима унапред. Ако гостију не мањка, запитаће се неко, шта онда представља препреку да посете буду веће. Одговор пак треба потражити у чињеници да се том делатношћу бави веома мали број људи. Младих домаћина готово да ни нема. Реч је углавном о људима који су старији од 50 година. Добро је познато да су села у појединим деловима Србије готово потпуно празна.То у конкретном случају представља срж проблема“, објашњава наш саговорник.

Он истиче да је пожељно и корисно то што држава субвенционише и на тај начин мотивише оне који желе да се баве сеоским туризмом. Међутим, додаје Савић, само та мера не може да обезбеди да се туристичка посета нашим селима значајније повећа.

„ Како би етно туризам код нас у већој мери парирао бањама и планинама, него што је то сада случај потребно је повући додатне потезе. Они би свакако требало да буду усмерени на то да млади остану на селу. За то је свакако потребна изградња инфраструктуре до оних села која имају шта да понуде у туристичком смислу. Друга мера коју би требало предузети је та да се младим људима на селу обезбеди посао. То би се могло остварити уколико би држава уложила средства и у тим срединама изградила млекаре, кланице, сушаре, дакле све оно што је неопходно за развој руралних подручја. Ако би до тога заиста и дошло нема дилеме да би знатно мање младих одлазило са села него што је то сада случај. То би пак створило услове да знатно већи број људи конкурише за средства усмерена на развој сеоског туризма. Тиме би се наравно повећали и смештајни капацитети“, наводи Савић.

Директор Националне асоцијације туристичких агенција (ЈУТА) Александар Сеничић за НИН такође истиче да је учешће сеоског туризма у укупној понуди још увек симболична иако је напредак у последњих неколико година и те како приметан.

„Да би тај удео био већи потребно је израдити ефикасну стратегију која би одредила шта су приоритети када је реч о државним давањима. Наиме, добро је што постоји тежња да се етно туризам развија на целој површини Србије међутим чињенично стање је такво да не постоје на свим дестинацијама исти услови за бављење тим послом. Примера ради, лепо звуче размишљања и идеје да се сеоски туризам што више развије на местима попут рецимо Старе планине, али је са друге стране потпуно јасно да су далеко веће шансе за то на неким другим локацијама у земљи попут на пример околине Горњег Милановаца. Разлог је тај што је на овом другом месту инфраструктура далеко развијенија јер се та општина налази тик уз ауто-пут. Добра путна мрежа је основни предуслов за привлачење већег броја туриста, нарочито страних. Зато би стратегија развоја сеоског туризма требало да се оријентише управо на локације до којих је лако, брзо и удобно доћи“, објашњава наш саговорник.

Илустрација: рбија има велики потенцијал за ову врсту бизниса

Према његовим речима како би се повећао број ноћења у етно селима потребно је проширити капацитете, а то се може остварити издашнијим субвенцијама.

„То би омогућило да наша села посећује далеко већи број страних туриста. Акценат је нужно ставити на дестинације у централној и западној Србији које су у овом тренутку наперспективнија за тај вид туризам, а после тога то проширити и на друге регионе са великим потенцијалом за ту врсту бизниса “, објашњава наш саговорник.

Оно што се са правом може констатовати је то да голем проблем који кочи интензивнији развој сеоског туризма и даље представља недовољно развијена комунална и саобраћајна инфраструктура у руралним пределима. Многа села, богата природним лепотама и историјским наслеђем, и даље годинама чекају на нов асфалтни пут или функционалну водоводну и канализациону мрежу. Без обезбеђивања тих стандарда, тврди стручна јавност, тешко је привући захтевнијег госта, без обзира на то колико је љубазност домаћина велика, а храна укусна.

Друга карика која недостаје јесте системска промоција руралног туризма. Уместо да домаћини наступају појединачно на тржишту, неопходно је формирање регионалних удружења и креирање заједничке туристичке понуде која би без сумње обезбедила већи број гостију како из земље тако и иностранства.

Извор: https://www.nin.rs/ekonomija/vesti/120448/seoski-turizam-u-srbiji-sve-popularniji-broj-gostiju-porastao-za-102-odsto#