Студеница архитектонско ремек-дело и срце српске духовности

Покрај хладне и бистре реке Студенице која већ вековима тече ка Ибру, крајем 12. века подигнут је један од највеличанственијих споменика српске духовности и државности. Манастир Студеница није само архитектонско ремек-дело, већ симбол историје, вере и идентитета српског народа. Студеницу називају и „светом царском лавром“ и Краљевским манастиром, јер овде почивају најзначајнији представници српске средњовековне државе: велики жупан Стефан Немања, његова супруга Ана, Стефан Првовенчани, његов брат велики кнез Вукан, као краљ Радослав. Ниједно друго свето место у Србији није толико чврсто испреплетено са владарском и духовном историјом наше земље.

Манастир Студеница налази се на око 57 километара од Краљева и посвећен је Успењу Пресвете Богородице. Као своју задужбину подигао га је 1190. године Стефан Немања, родоначелник династије Немањића, која је Србијом владала 200 година. Из ове лозе потекло је 11 српских владара, као и први српски архиепископ – Свети Сава, утемељивач Српске православне цркве. Доба Стефана Немање сматра се прекретницом у српској историји када су постављени темељи српске државности и духовности. Пред крај живота, одрекао се престола, замонашио се и добио име Симеон. Заједно са сином Савом учествовао је у обнови манастира Хиландар на Светој Гори, где је и преминуо 1199. године. Предање каже да је у тренутку његове смрти просторију обасјала необјашњива светлост. Већ наредне године, Светогорски сабор га је канонизовао, а у народу је остао упамћен као Свети Симеон Мироточиви, јер су његове мошти, по веровању, точиле миро. Свети Сава је 1208. године пренео очеве мошти у Студеницу, желећи да помири завађену браћу Стефана и Вукана, који су се борили око престола. Тај чин симболично је учврстио Студеницу као место помирења, саборности и духовне снаге.

Моћни зидови штитили су комплекс у коме су се налазиле четири цркве: величанствена Богородичина црква, Краљева црква посвећена светим Јоакиму и Ани, црква Светог Николе и црква Светог Јована Крститеља, очувана у темељима. Археолошка истраживања из 2012. године открила су остатке још две цркве из 13. века, а истраживачи верују да је у оквиру манастирског комплекса некада постојало чак 14 цркава, што сведочи о изузетном значају овог места. Данас Студеница припада Епархији жичкој Српске православне цркве и представља културно добро од непроцењиве вредности, због чега је 1986. године уписана на Унескову листу светске баштине.

Богородичина црква, главна манастирска црква је једнобродна грађевина са куполом, тространом апсидом на истоку и пространим предворјима. Западну припрату дозидао је краљ Радослав, фасада је изграђена од савршено тесаних блокова белог мермера, док је унутрашњост обложена туфом. Црква је грађена у рашком стилу који свој врхунац представља управо у Студеници. Уз јужни портал налази се најстарији српски часовник, односно сунчаник. Сенка на њему не пада на бројке, већ на слова старословенске азбуке. Верује се да је ову византијску традицију у Србију донео управо Свети Сава. Оригиналан живопис делом је сачуван у олтару Богородичне цркве у поткуполном простору, на западном зиду и у доњим зонама наоса. Централно место у олтару заузима композиција Богородице са анђелима, испод ње је представа на којој Христос причешћује апостоле. Старом сликарству припадају и представе Благовести и Сретење на западном делу олтарске преграде. Најмонументалнија је композиција Распеће Христово, у наосу.

Археолошка ископавања открила су и како је изгледао свакодневни живот монаха. Претпоставља се да је у манастиру живело око 60 монаха. Као краљевски манастир, Студеница је имала посебан статус, па су се обеди служили у украшеним посудама, крчазима и врчевима за вино, а имали су чаше од мурано стакла донете вероватно из Венеције. Монаси су јели хлеб од ражи и пшенице, различите врсте репе, млечне производе, док је месо ретко било на менију. Најчешће су конзумирали овчије и козје месо, као и речну рибу из Студенице.

Током векова, манастир је више пута разаран и то након Косовске битке, похарали су је пожари, земљотрес у 17. веку, била је више пута пљачкана, али је сачувала неке од највреднијих реликвија српске културе. Најзначајнија међу њима је Студеничка плаштаница, ремек-дело византијске везиљске уметности из 14. века, донета у Србију заслугом монахиње Јефимије, прве српске песникиње. Златним и сребрним нитима на пурпурној свили приказано је Христово тело окружено анђелима, које се данас сматра предметом највише музејске вредности. Поред ње, сачуван је и златни прстен краља Стефана Првовенчаног, као и јединствена збирка фресака из 13. и 14. века, међу којима се издваја монументално Распеће Христово.

У Студеници су се први пут појавили натписи на српском језику, овде је настало и прво књижевно дело, а овај манастир је вековима био градитељски и духовни узор потоњих српских светиња.