Била је искушеница у манастиру, данас сингерицом везе иконе

Одбачени свилени костими, кошуље, хаљине у рукама уметнице Марије Вукосављевић уместо некадашње световне, добијају духовну улогу. На њима ова Ваљевка везе иконе и тако старо постаје ново и остаје трајно.

Веза је увек било на одеждама, завесама… У сваком храму има пуно текстила који је у неком везу, али је Марија техникама веза и рециклаже нашла пут да стил уједначи у равни с класичном формом икона. У манастиру Градац провела је шест година као искушеница и било је природно да иконе буду део њеног уметничког стваралаштва.

Маријин радни дан почиње у освит зоре, буди се, како каже, пре свитања око три-четири сата.

– Не могу да функционишем ако не легнем раније – каже наша саговорница дајући нам до знања зашто нисмо могли да је добијемо на мобилни телефон који искључује у 19 часова.

Како неко у данашње време функционише само до заласка сунца?

– Била сам у манастиру где се тако живело и то ми је остало. Издвојена сам и својим послом. Заправо, моја мама је радила као васпитачица у јаслицама, кратко време док сам ја ишла у обданиште, и ми смо морале у пет сати да устајемо. Био је то мој најсрећнији моменат у дану, док чекамо свитање. Лепа успомена – каже наша саговорница, Пре пет година скућила се подно Дивчибара у селу Пауне, од центра Ваљева удаљеном осам километара.

– Имам атеље, двориште, животиње и биљке. Када морам до Београда у којем сам једно време живела, тешко ми је и улицу да пређем – искрена је Марија. На селу су јој се придружили мајка и брат.

После факултета у манастир

На Факултету примењених уметности у Београду Марија Вукосављевић завршила је Одсек за дизајн текстила, а потом је у манастиру Градац, у Рашком округу, код игуманије Ефимије Тополски, провела шест година као искушеница.

– Нисам била довољно зрела за монашки живот. Вратила сам се у Београд.

Илустрација: Марија је била искушеница у манастиру Градац 

Жеља да оде у манастир, каже, тињала је у њој од раног детињства.

– Не знам зашто ме је то привлачило, с обзиром на то да моји у то време нису били окренути цркви, али су моја бака и деда по оцу били с Косова и Метохије. Одрасла сам уз приче о косовским јунацима, стара мајка ме је успављивала с епском поезијом Косовског циклуса, тако да сам у том духу расла. Крстила сам се са 15 година у Младеновцу, ту су се из Ваљева преселили моји родитељи, ту сам завршила гимназију – прича Марија, којој је пошло за руком да као дизајнерка текстила баш то и ради.

Она примећује да се мало жена данас бави везом.

– Остала сам на том путу захваљујући мојој тадашњој игуманији у манастиру Градац, мати Ефимији. У манастиру је било више сестара које су завршиле академију и примењену и све су се бавиле иконописом и сликале. Очекивала сам да ћу и ја да сликам. Мати ме је посаветовала: „Боље ти ради у текстилу, то нико не ради.” Послала ме је да учим вез од монахиња у Петропавловом манастиру у Херцеговини и код мати Науме у овчарско-кабларском манастиру Успења. Оне су ме обучиле како се везе на шиваћој машини „сингерици”, на ножни погон. Прво сам радила плаштанице, то што је везано за цркву. Онда је 2009. године „Прогресова” галерија објавила конкурс за учешће на тематској изложби икона и слика под називом „Свети апостол Павле јуче, данас и сутра”, без обзира на сликарску технику. Мати је предложила да учествујемо – сећа се наша саговорница.

Направила је тада прве иконе у везу које је спојила с текстовима посланица које је писао апостол Павле.

– То је било баш запажено – ново. Иконе сам ставила на сунђере, па у рам, било је потпуно необично, могло је да се додирне. Рад икона техником веза на рециклираном материјалу био је с благословом мати Евгеније, иначе бих ја, по мојој памети, сликала као и сви други – прича Марија.

Примећујемо да је, почетком 15. века, монахиња Јефимија везла, на црвеној свили позлаћеном жицом, „Похвалу кнезу Лазару”, у част кнеза Лазара. Похвала је направљена као ћивот (покров преко ковчега) за убијеног кнеза и сматра се ремек-делом везиљске уметности. Међутим, мати Ефимији узор је била ктиторка манастира Градац – краљица Јелена, жена краља Уроша Првог и мајка краљева Драгутина и Милутина. Из родне Француске, идући долином Ибра, дошла је у срце средњовековне Србије. Прешла је у православну веру, научила језик, основала прву женску племићку и школу за сиромашне девојке где су могле да уче вез и остале послове – подсећа Марија.

Илустрација: Иконе и плаштанице прави од рециклираних материјала

И она је покренула радионицу веза и ткања у манастиру.

– Мати Наума научила ме је да везем на „сингерици”. Иглу држи машина, али све се ручно ради. Рад је из слојева, исто као сликање, само што користим конац, а машина ми помаже у брзини, мада неке иконе комплетно радим ручно, иглом и концем – објашњава.

Благословени остаци конца

Марија се за конац довија на разне начине, одређене боје купује.

– У манастирима, који се баве компјутерским везом, познајем доста монахиња. Њима често остане мало намотаног конца који им се не исплати да убаце у машине и онда те „благословене” остатке мени проследе као и крпице, материјале. Поента у целом мом раду је рециклажа – нема то везе с тренутним трендом да се рециклира. Одувек сам волела да чувам лепе крпице. На пример, у цркви столњак прелеп, брокат, исфлекан од вина, не може да се опере, сада би они то бацили, а ја све то чувам. Мати Ефимија ми је дала њене костиме од предивних материјала, свиле, које је носила пре него што је дошла у манастир. И неке моје другарице када чују шта радим, шаљу ми разне крпице, нешто и купим ако ми се баш допадне. На тај начин материјал, као преобраћење из неке материјалне одбачености, уђе у икону и вечност – каже је Марија Вукосављевић.

Она је и чланица Удружења ликовних уметника Србије, а њени радови су нашли пут и до галерија.

– Иконе не долазе често у галерије, зато што то није њихово природно окружење, а и осликавање је подређено строгим канонима. Изазов је био да изађем у академске кругове и да мој рад прихвати црква – каже Марија.

Њој је пошло за руком да сачува главну одлику византијске слике, али да је изнесе на нов начин. Тако да многи манастири данас имају њене иконе, монахиње и игуманије их купују за поклон.

Бројни су пројекти у везу ове уметнице који красе како наше, тако и грчке и руске цркве. Њене плаштанице су у црквама Св. Јована (Пауне), Успења Пресвете Богородице (Младеновац), Св. Саве и у Саборној цркви (Нови Сад); у манастирима Св. Нектарија (Егина), Хиландар и Лелић; у Владичанском двору (Крушевац); владичански трон и орлеци у манастиру Градац.

– Покров за Цркву Христовог Васкрсења у Јерусалиму један је од првих везова. Пре тога била сам у Јерусалиму и тако се родила жеља да га урадим. Чекајући да одем у манастир, тада сам све ручно везла. Када је био готов, послала сам га на дар. Све друге плаштанице биле су наручене – прича наша саговорница.

На питање може ли да живи од овог посла, једноставно одговара:

– Живим, како то Бог зна. Не постоји уметник који је лагодно живео и ја сам то тако прихватила од старта. Навикла сам да не размишљам о томе, увек се нешто деси.

Радове је излагала на више од 30 групних и двадесетак самосталних изложби.

Пут до публике ова спретна Ваљевка нашла је и преко друштвених мрежа. О томе каже:

– Страница на „Инстаграму” носи назив по првој самосталној изложби „Свете жене” – била сам окружена монахињама, па су ми женски ликови били пријемчиви да их радим.

Извор: https://magazin.politika.rs/scc/clanak/574737/Zivot/ikone-od-veza

ФОТО: Printscreen Instagram/ svetezene/ Марија Вукосављевић