Тајне српске светиње у којој почива срце грофа Вронског

Тишина и мир, али и духовна енергија, избијају из сваког камена беле цркве у порти манастира Свети Роман, познатог по чудотворним исцељењима, опстанку упркос вековима и богатој историји, који је и данас уточиште мештана овог краја, православних верника и свакога ко у њега сврати.

У долини Јужне Мораве дуже од хиљаду година, од деветог века, светиња одолева зубу времена као једна од најстаријих у Србији. До манастира се стиже путем од Крушевца ка Ражњу, али га путник лако може промашити – готово је скривен у природи. Из правца Лазаревог града, после села Ђунис, скреће се лево, а затим се наставља кроз стазу проходну и за аутомобиле.

– У посету сам први пут дошла пре тридесетак година, с другарицама. Хтеле смо да обиђемо манастир, помолимо се и узмемо воду с извора. Мештани су говорили да је тај извор лековит. Тада је, колико се сећам, још био женски, али сада су већ дуже време монаси овде. У близини се налази и манастир Ђунис с Црквом Покрова Пресвете Богородице, па и њега врло често обилазим – прича Крушевљанка Загорка.

Манастир је смештен између три брда – Градишта, Црвеног брега и Осретка. Први пут се помиње 1019. године у хрисовуљи византијског цара Василија Другог, према подацима Епархије нишке, где се назива Свентеромон. Предање га везује за преподобног Романа Синаита, пустињака који се овде доселио 888. године и чије мошти почивају у цркви.

Историја манастира била је бурна. Иако није обнављан у време Немањића, нови живот добија у 14. веку, када га поново из рушевина диже кнез Лазар Хребељановић, у време када Крушевац постаје престоница Србије. Манастир је тада био мушки и имао бројно братство. У њему се, како бележе повеље, водила брига о душевно оболелима, што га чини једним од малобројних духовних и медицинских центара тога доба. У турским пописима из 15. и 16. века манастир се помиње као Коњице или Благовештење. У то време више пута је рушен, пљачкан и паљен, посебно у 16. веку. Током Аустријско-турског рата спаљен је до темеља.

Данашњи изглед светиња добија крајем 18. века, када га обнавља Ђорђе Пила, после, како се верује у овом крају, чудесног исцељења над моштима Светог Романа. Од тада, црква више није рушена.

Испред улаза у порту, мирна атмосфера се наслућује пред белом капијом с гвозденим вратима и малом фреском свеца изнад улаза. Пред поподневну – недељну литургију, на паркингу смо видели неколико аутомобила и мотоцикала.

– Традиција је да сваке године бар једном дођем овде с породицом. Поготово волим да свратим и поклоним се моштима 29. августа, када се празнује Св. Роман. Црква није уобичајена, једноставна је и старинска и на неки начин подсећа на претке, корене и другачији начин живота – истиче Ива, коју смо затекли у манастирском дворишту.

 

Илустрација: У порти цркве још се чува срце у руског племића Николаја Рајевског за кога се верује да је био инспирација Лаву Толстоју за лик грофа Вронског у роману „Ана Карењина”

Људи су у порту улазили у малим групама, лаганим кораком, а с леве стране испод високих стабала четинара назирала се црква. Њен изглед је једноставан – фасада је бела с ниском куполом и крстом на врху, без наметљиве раскоши. Улаз у цркву је специфичан – глава се мора погнути због висине манастирских врата и ходника који води до моштију Св. Романа.

– Некада, када је турска војска спаљивала светиње, војници су улазили на коњима у манастире и рушили их. Да би се то спречило, намерно су направљени овако ниски пролази. Они би свакако упали у манастир, али би коње морали да остављају у порти и штета би била мања – каже посетилац Драган.

Док је трајала литургија, верници су мирно стајали испред иконостаса и слушали појање. На десној страни храма уски пролаз води до места где се налазе мошти свеца по коме је богомоља добила име. Изнад његове иконе, под пригушеним светлом, ту су и кандило и фреска Исуса Христа.

После клањања моштима, по изласку у порту манастира, неколико људи се упутило ка продавници. Ту се, осим свећа, могу набавити и освештано уље, иконе, молитвеници, а понекад и домаћи производи које праве калуђери.

Дворишна трава била је уредно покошена, а калдрмисани путићи водили су и до калуђерских конака и спаваонице. Погледе је привлачио стари звоник уз који се налази и монашко гробље, које се такође може обићи.

Осим веровања мештана у чуда и исцељења која су се догађала после посете манастиру, као и у то да овај светац испуњава жеље, светиња кроз време није била само духовно већ и уточиште у ратовима. За време Турака овде се налазила школа, а после Првог српског устанка довођени су рањеници о којима су бринули монаси.

У току Првог светског рата организовано је збрињавање ратне сирочади. Деца су овде не само лечена, већ и васпитавана и образована, говоре записи Епархије нишке. Један од најупечатљивијих трагова ратова и данас је видљив – граната испаљена с оближњег брда у току српско-турских ратова која је погодила зид цркве, али није експлодирала. И данас стоји на истом месту, као сведочанство догађаја који многи тумаче као чудо.

Једна од занимљивости је и то да је у порти овог манастира био сахрањен и руски добровољац, пуковник Николај Рајевски, а верује се да је његова судбина послужила као инспирација Лаву Толстоју за лик грофа Вронског у роману „Ана Карењина”. Погинуо је 1876. године у Горњем Адровцу, где је његова породица касније подигла храм који је од 1998. године метох манастира Св. Роман.

Тело руског племића првобитно је сахрањено у порти, одатле је пренето у Београд, а касније у Русију, где је покопано уз све војне почасти. Његово срце још је у манастирском дворишту. На месту некадашњег гроба, неколико метара од храма, подигнут је споменик, где је на руском, српском и енглеском језику посвета пуковнику Рајевском, грофу Вронском.

Јединствена грађевина у Поморављу

О звонику манастира Свети Роман и његовом значају сведоче и записи аутора Оливере Думић, Небојше Ђокића и Миломира Стевића у књизи „Тиховање Романа Синаита”, у којима се говори о повећој четвртастој кули сазиданој од камена 1857. године. „За време османске владавине калуђери нису смели држати звона. Када се чуло да ће се тај крај присајединити Књажевини Србији, већ 1832. архимандрит Сава Петровић обратио се писменом молбом књазу Милошу да поклони Св. Роману једно звоно. Књаз је звоно послао, а 1833. године оно је постављено на дрвеној звонари. Четврт века касније сазидана је камена звонара с југозападне стране цркве”, забележено је у књизи уз напомену да су тридесетих година прошлог века постављена три звона и један „будилник звонце”.

Народ долази са свих страна

– Верници нам долазе са свих страна – из Војводине, с Космета, из Шумадије, с југа Србије, из Републике Српске, а највише из околине. Најчешће стижу због молитве и духовне помоћи, посебно када је реч о здравственим и психичким тегобама – каже Милутин, из манастира Свети Роман.

Братство манастира не објављује сведочанства о исцељењима, она постоје само у књизи утисака коју верници сами исписују.

– Манастир нема ни сајт ни друштвене мреже, јер желимо да све остане у духу тишине и молитве. Испод манастира налази се извор за који народ верује да има благотворно дејство, нарочито код нервних тегоба. Јављали су се и парови који су имали проблема са зачећем и говорили нам да су после молитве овде жене успеле да остану у другом стању. Како је једна монахиња говорила, вода са извора лечи од онога у шта верујеш – додаје.

И потврђује причу о пуковнику Николају Рајевском.

– Његово срце још је ту. Рајевски је рањен у близини манастира у селу Горњи Адровац и овде је преминуо, јер је у то време светиња била болница – објашњава Милутин.

Извор: https://www.politika.rs/scc/clanak/746841/svetinja-u-kojoj-pociva-srce-grofa-vronskog

ФОТО: Facebook