Славни војсковођа име села узео за презиме

СЕЛО Лешје код Параћина и потомци поносно чувају успомену на знамениту породицу Лешјанин, посебно на српског генерала и војсковођу Милојка (1830-1896) који је био учесник српско-турских и Српско–бугарског рата, те два пута министар војни, а генералски чин добио је 1878. године, након што је, претходно, приморао Турке да потпишу акт о предаји Ниша.

Због тога, једна од важних улица у центру Ниша носи његово име, а “своју” улицу има и у Параћину.

Занимљиво је да је Милојко рођен под планином Бабом на Сретење 1830. године (по старом календару), а преминуо је 66 година касније, истог датума, у Београду. Основну школу учио је у Параћину и Ћуприји, четири разреда гимназије завршио је у Београду. Са 19 година ступио је у стајаћу војску, а годину дана касније, као поднаредник, уписао је Артиљеријску школу, која се сматра претечом Војне академије. Као потпоручник, у војним знањима и вештинама касније се усавршавао у Пруској, да би по повратку у Србију 1859. године постао генералштабни поручник и редовни професор у Војној академији.

Лешјанин је био и главни командант Тимочке војске и чак три пута постављан за начелника Главног генералног штаба, да би у пензију отишао 1888, на свој захтев. Цела породица Лешјанин, иначе, потиче од извесног Дели-Јована Јовановића, рођеног у Лешју. Он је дуго живео у Аустрији, до краја 18. века, а кад се вратио у Србију, добио је тројицу синова – Стојана, Радована и Милету. По причи једног од потомака ове фамилије Николе Лешјанина и његове супруге Маријане, који живе у Параћину, Милојко је Радованов син, док је његов стриц Стојан имао високе државне функције и једно време био је министар унутрашњих послова.

– Презиме породице је раније било Јовановић, али га је Стојан променио пошто је у служби кнеза Милоша Обреновића било више Јовановића. Због тога је одлучио да се презива по свом родном селу. Генерал Милојко је имао само једног сина, Љубомира. Он је био пуковник и није имао деце, тако да нема директних потомака. Према нашим сазнањима, постоји пет породица Лешјанин у Србији. Две још живе у Лешју, две су у Параћину и једна у Београду – откривају за “Новости” Никола и Маријана.

Илустрација: Село лешје из вазуха и снимак дроном/ Prinsreen Facebook/ Кристијан Николић

Генералов рођени брат Рајко био је такође врло угледна личност у ондашњој Србији.

Завршио је студије права у Хајделбергу и Паризу, а након повратка из иностранства постаје професор у београдском Лицеју. Касније је био ректор исте установе, па министар правде.И њихов брат од стрица Стојана, Милоје, такође је студирао у иностранству. Кад се вратио у Србију, једно време био је секретар у Министарству спољних послова, а затим и секретар кнеза Милоша.Ипак, житељи Лешја најзнаменитијим својим претком сматрају војсковођу и генерала Милојка, којим се највише диче.

Основао задужбину
СИН јединац Милојка Лешјанина, пуковник Љубомир Лешјанин, основао је 1942. године са својом супругом Даринком “Задужбину Лешјанин”. Задужбину је чинила сва њихова непокретна имовина, укључујући и кућу у Београду. Према тестаменту, намера је била да се од закупа те имовине омогући школовање по једног сиромашног ученика из Лешја и Прокупља, одакле је била генералова супруга, али је објекат 1958. године национализован.

Ослобођење Ниша
ВОЈСКА Кнежевине Србије током другог рата са Турцима 1877. године бројала је око 90.000 војника и имала 216 топова. Главни задатак наше војске био је да ослободи Ниш, па српска војска почетком децембра прелази у офанзиву и приморава непријатеља на предају. Акт о предаји Ниша, са победничке стране, потписао је командант моравског корпуса, пуковник Лешјанин, а у име поражених Турака Халид-паша и Рашид-паша. Због ове велике победе Милојко Лешјанин награђен је највишим официрским чином генерала.

Извор: https://www.novosti.rs/c/reportaze/vesti/1457246/vojskovodja-stavio-svoje-selo-prezime-secanja-paracinskog-generala-milojka-lesjanina-1830-1896-koji-rodjen-umro-sretenje

ФОТО: Printsreen Facebook/ Марко Спасић