Фолклор у Србији није само традиција – он је систем. Организован, активан и глобално присутан. У тренутку кад се многе земље боре да очувају сопствени културни идентитет, Србија има нешто што већ деценијама успешно живи: народне игре, песме, костиме и знање које се преноси с колена на колено – без потребе за музејима.

Сваког викенда, у више од 1.200 активних културно-уметничких друштава широм земље, хиљаде младих обучених у везене кошуље и опанке играју колo, влашке игре и друже се. Није у питању фолклор из школског програма – већ лична одлука да се нешто сачува. Плес, као начин памћења.

Српски фолклор има своју инфраструктуру. Нема фестивала без наступа ансамбала, а не постоји српски град без свог КУД-а. Што је још важније – не постоји дијаспора без фолклорне секције. Од Чикага до Беча, фолклор је начин да генерације рођене ван Србије остану повезане са земљом коју никад нису виделе.

Народна ношња је визуелни идентитет. У њој нема естетског случаја: свака боја, линија, вез – има порекло. Често регионалне разлике у игри прати и дизајн, па се по капи или прслуку тачно зна из ког је краја играч. То није дизајн. То је географија.

Фолклор је јединствен по томе што успева да уједини и емоцију и систем: ту су љубав, заједништво, сценски наступ, али и дисциплина, хијерархија, озбиљна организација. На великим такмичењима, некад наступа и више од 300 играча у једном дану. За то су потребни месеци припрема.

Ипак, оно што фолклор чини културним феноменом није само његова естетика, већ издржљивост. Упркос глобализацији, урбанизацији и дигиталној буци, фолклор у Србији није маргина. Он је и даље масовна, жива пракса. Што је најважније – све је више младих који га не доживљавају као „старо“, већ као своје.