Са машином у руци ошишају до 10.000 оваца годишње

Село Стојник код Аранђеловца, једно од најравнијих села Шумадије са питомим пашњацима, сваког пролећа оживи у посебном ритму – зујање машина за шишање, блејање оваца и ужурбани кораци искусних шишача претварају мирно сеоско имање у ужарену радионицу. У средишту те сцене стоји двадесетпетогодишњи Ђорђе Тодоровић из Велике Плане, човек чије су руке већ деценију у служби једног од најстаријих сточарских послова – шишања оваца. Он је дошао код младог домаћина Немање Поповића да са својим колегама ошиша стадо од четрдесетак оваца, Ту су и јагањци али ће они бити ошишани наредне сезоне јер им сада руно није велико.

„Почео сам кад сам имао петнаест година“, каже Ђорђе, док сигурно држи овцу и покретом који делује као рутина, али захтева велико умеће, скида дебело зимско руно. „Нисам имао од кога да учим. Сам сам гледао, пробао и временом увежбао. Сад ми је то већ десета сезона.“

Он не ради сам – има екипу од четири човека са којима обилази газдинства широм Србије. У сезони, која почиње почетком марта и траје све до краја јуна, ошишају и до десет хиљада оваца. „Сваког дана смо на терену. У просеку, ошишамо од 80 до 120 оваца дневно, али зна да буде и до 190 ако су услови добри и овце мирне.“

Имају развијену технику рада – све почиње са предње стране овце. „Прво напред, па онда назад. Тако смо се навикли и тако нам иде најбрже“, објашњава Ђорђе. За сваку овцу треба му два до три минута, у зависности од њеног понашања. „Све радимо – и шишање и папке. Ако се ради и педикирање, онда је цена 500 динара. Иначе, само шишање кошта 400.“

Шишање се данас обавља савременим електричним машинама, које су знатно ефикасније и безбедније од некадашњих ручних маказа. Те машине имају оштрице које морају да се често оштре. „Са једним оштрењем можемо да ошишамо до 30 оваца. После тога мора да се мења или оштри. Ако није оштро, може да се направи више штете него користи.“

Иако већина домаћина тражи класично шишање, било је и специјалних захтева. „Имали смо пунђе, шарање као зебра, све и свашта“, смеје се Ђорђе. „Радимо шта људи траже, али углавном се држимо стандардне фризуре.“

Понашање оваца варира од расе до расе, али и од тога колико су навикнуте на људе. „Неки су као мачке – не мрдају. Друге се отимају и скачу као да знају шта их чека. Зависи и од терена, и од тога колико газда држи до њих.“

Један од највећих парадокса у целом послу је што вуна више нема никакву вредност. „Само се скида и баца. Нико неће да је купи. Пре је нешто вредела, сада – ништа. Пропада све. Људи само хоће да се овце ослободе вуне и готово.“

Ђорђе није човек који седи. Када се заврши сезона шишања, одмах креће на нове послове. „После овога идем у вишње. Радим шта год треба – све што је у сезони. Имам и своје мало газдинство, имам две овце – више за душу него за профит.“

Каже да је из краја, да све ради с људима које зна и који га познају. Његов посао није само вештина, већ и одговорност. „Овца је живо биће. Мораш да будеш нежан, али сигуран. Не сме да се сече, не сме да се мучи. Радимо брзо, али гледамо да све буде како треба.“

Шишање оваца није само традиција, већ и неопходност. Ако се вуна не уклони на време, овце пате – током летњих врућина могу добити кожне болести, тешко се крећу, осећају нелагоду. Зато овај посао није само занат већ и брига о добробити животиња.

Од древних пастира до савремених шишача са електричним машинама – овај посао је преживео векове. Ђорђе Тодоровић је један од оних који га одржавају у животу. Његова енергија, упорност и вештина показују да чак и у времену кад многи беже од тежине физичког рада, има младих који остају, раде и граде будућност на чврстим, традиционалним темељима.

Аутор: Горан Ђаковић