После 44 године рада у медицини Боро сад узгаја мангулице

На 920 метара надморске висине, у селу Козаревина, 17 километара од Фоче, подно цркве на Околиштима, касна јесен нема сивило већ светлост. Овдје, високо изнад честих магли које остају заробљене у долинама, сунце обасјава ливаде и шумске пропланке скоро сваког дана. У тој тихој, готово планинској оази, ради Боривоје Боро Вилотић – човек који је након 44 године рада у медицини пронашао ново занимање: узгој мангулице, аутохтоне и изузетно отпорне расе свиња.

На имању Боривоја Вилотића тренутно су 22 мангулице, од којих два вепра, 10 женки и десет назимади. Док стоји поред дрвене ограде и посматра их како тумарају по ограђеном простору, Боривоје објашњава зашто се одлучио баш за ову расу.

„Мангулица је свиња која има доста меке и здраве масти, која је богата позитивним холесторолом. Сви који имају проблема са повишеним холесторолом, крвним притиском, падом имунитета или ако болују од тумора и примају хемотерапију требали би корисити месо и маст од мангулица. Ја ово препоручујем из свог здравственог стања јер смо имали проблема са здравственим стањем једног члана породице. Крвна слика, гвожђ, јача онај добри холестерол, тако да се користи од овог меса вишеструке, јер се мангулице не хране никаквим концентриратом и отпорна је на све болести“, прича Боривоје.

Део простора где мангулице бораве покривен је видео-надзором, а аутоматска хранилица олакшава свакодневни посао.

Хране се природно па око њиховог узгоја и нема пуно посла.

„Имамо аутоматску хранилицу која избацује кукуруз и јечам. Хранимо их тиквом, купусом, јабукама, кромпиром и другим поврћем, али оне највише воле да проводе вријеме у каљужи и шуми и да се хране жиром, коријењем и травом. Ми имамо ограђено имање од 10 дунума, ограђено је највише од 10 дунума и гдје се налазио један електрични. шуми које су спрасне и не долазе у шталу Оне се прасе самостално и само послије неког времена појаве из неколико прасада у просјеку. ја имам једну која је опрасила осморо, јер овде заиста имају идеалне услове за живот“, каже Боривоје, а преноси Радио Фоча.

Илустрација: Боривоје открива да се хране природно па око њиховог узгоја и нема пуно посла

У послу помажу син, супруга и снаха, а љети, када Козаревина кратко оживи, придружи им се и његова осамдесетосмогодишња мајка.
Остатак године ово село остаје тихо, готово пусто – али Боривоје каже да га управо та тишина и сунчани дани мотивишу да настави.

Уз све то, остварује и подстицаје за узгој аутохтоних раса. Министарство пољопривреде му исплаћује 140 КМ годишње по грлу мангулице, док општина Фоча даје додатни подстицај, 100 марака по грлу за свиње које се прасе. То каже, пуно значи јер му помаже да шири и унапређује производњу, као и да прибави храну за свиње.

Планира да крдо у наредним годинама прошири на око 50 грла, а након тога да отпочне с продајом меса и производа – домаћих, квалитетних и здравих.

„Ми смо планирали да крдо проширимо на неких 50 свиња, ако Бог да, да имамо користи. Мангулица је свиња праси два пута у годину дана. У ствари, кад би се то сабрало, то је два и по пута годишње. Мангулица чим дође у залучивање, онај пети дан почиње да се пари, тако да је то невјероватна ствар. Ми смо покушали да се крвопроличимо, јер не треба да се води рачуна о крвотоку, јер треба да се догоди каже Боривоје.

Илустрација: Мангулице су отпорне на многе болести

Сви би требало да се макар мало посвете свом селу, поручује Боривоје, како би узгојили себи бар дио хране која је здрава.
„Мало смо заборавили село, заборавили смо ту здраву храну. Ми, ако се не будемо бавили пољопривредом онолико колико можемо, да производимо макар себи, да имамо здраву храну, да се то не прска, да се не користе хемикалије, ми ћемо имати велики проблем. Видите колико је свет загађен, колико су болести напредовале, а ми ипак можемо да искористимо ову природу коју имамо у природи коју нам Бог може више давати. и који имају вољу да покушају, ако не са свињама, нека покушају са неком другом производњом меса или поврћа”, истиче Боривоје.

Присјетио се како је некада подручје Козаревине, Околишта, Слатине живјело и врвило од народа.

„Одавде смо ми ишли у школу у Слатину седам километара. На овом ширем подручју су биле две четворогодишње и две осмогодишње школе. Одавде до Чајнича има четрдесет километара и то је некада врвило од народа, а имали смо и задругу. Сад одавде до Чајнича нема никога. Нажалост, ми смо ми допринели и мислим да би требало да се бави народом мало да размисли о томе који начин се становништво може, пољопривреду и пољопривреду мало бавити”,

Прича Боривоја Вилотића показује да повратак коријенима може бити пут у лепшу, здравију и сигурнију будућност.

Извор: https://seesrpska.com/rad/da-li-je-povratak-korijenima-i-put-u-ljepsu-buducnost-kozarevine-4-12-2025