МЛАДИ КОЗАР ИЗ ВРБАСА: ДОК СВИ ОДУСТАЈУ, ОН ГРАДИ БУДУЋНОСТ

April 14, 2025

МЛАДИ КОЗАР ИЗ ВРБАСА: ДОК СВИ ОДУСТАЈУ, ОН ГРАДИ БУДУЋНОСТ

Док број коза у Србији опада — према подацима има их чак 31 одсто мање него пре седам година — у Врбасу живи један упоран младић који није само одлучио да остане на селу, већ и да развија козарску производњу. Његово име је Немања Вујанић, а оно што он ради на својој фарми може бити пример за целу Србију.

– Јарења су прошла. То ти је најважнији део посла до пролећа. Не можеш да утичеш кад ће која коза, али све то иде у неколико дана, у таласу. Треба бити ту одмах, кад се окози, да се пребаци, да има мир и да јарићи могу одмах да приђу, прича Немања.

Просечно има два јарета по кози, али тек од другог јарења. Првојарке обично дају једно. – Управо због тога и можемо брзо да увећамо стадо. Али многи се преваре мислећи да је све у броју грла. Није. Треба имати храну, услове, време.

Није све у броју

Упркос добром потенцијалу, Немања није повећавао стадо последњих година. Разлог – нестабилне сезоне. – Једне године киша у пролеће, све детелине иструлеле, а онда на јесен – инвазија мишева. Следеће суша. Кукуруз слаб. Изгубили смо и део земље. Није тренутак за ширење, каже он.

Иако има услове за већи обим производње, његов циљ није количина, већ квалитет. – Фокус ми је млеко и прерада. Селекција јесте битна, али мени је најважније да прерадим оно што произведем и да то могу да продајем, додаје млади козар.

Сваког дана његове козе добијају 900 грама концентроване хране и до килограм и по детелине. – Нема лиада, не исплати ми се сено да купујем. Производим детелину – лакше и економичније, објашњава он.

КОЗАРСТВО У СРБИЈИ – У БРОЈКАМА

Према последњим доступним подацима, у Србији се узгаја нешто више од 150.000 коза, што је чак 31 одсто мање у односу на пре седам година. Иако је козје млеко све популарније због здравствених користи, многи фармери одустају услед лоше откупне цене, нестабилног тржишта и недостатка подршке. Просечна старост носиоца пољопривредног газдинства прешла је 60 година, што додатно отежава обнову сектора.

Радна снага – проблем свих великих

Док многе велике фарме нестају, мали породични поседи опстају. – Почео сам тако што сам обишао све велике фарме, а сада их више нема. Проблем је што не можеш све сам. Иако је породична фарма, морао сам да направим посебан простор за мужу и да ангажујем помоћника.

Уложио је у музилицу за четири козе, изградио боксове, систематизовао рад. – Сада све иде глатко, затворим их, прикачим црева, и за сат времена помузем 20 коза, каже Немања.

Традиција, здравље и верни купци

Њихови производи се продају на пијацама у Врбасу, Кули и Новом Саду. – Код нас у Врбасу и Кули козје млеко има традицију. Људи знају шта купују. Нема мириса. Неке не би ни препознали да је у питању козје кисело млеко, каже он.

Током пандемије, продаја је расла. Људи су тражили природне производе. – Имали смо купце који су нам говорили да су се после наше сурутке буквално препородили. И то нам је највећа награда.

Још један проблем у козарству је сужен избор за приплод. – Јесенас сам 50 бројева окренуо док нисам нашао јарца који није у сродству. Пошаљеш слику, чекаш одговор од матичне службе. То је мучан процес, прича он.

Козје млеко – можда не за све, али за озбиљне јесте

– Ја бих волео да само производим млеко, да ти га предам, а ти да ме платиш како треба. Ето, ништа више. Али, да би могао тако, морао би да постоји фер систем. Док га нема, морамо све сами – и да производимо, и да прерађујемо, и да продајемо, закључује Вујанић.

ПОРОДИЦА ВУЈАНИЋ – ПРИМЕР КОЈИ ОХРАБРУЈЕ

Породица Вујанић из Врбаса није нова у пољопривреди. Пре козарства, били су активни на пијацама у Врбасу и Кули са другим производима. Када су се определили за козје млеко, убрзо су проширили понуду на Нови Сад. Захваљујући свом раду, улагањима у објекте и сталном усавршавању, данас су препознатљиви по квалитету својих производа. Иако млади, Немања и његова породица показују зрелост у одлукама и представљају нову генерацију српских сточара који желе да остану, опстану и расту – на свом прагу.