Домаћин се постаје без дана стажа

Домаћин се постаје без дана стажа Млади на селу или постају велики домаћини или одлазе далеко од свог огњишта. Треба разумети и једне и друге, нарочито оне који изаберу тежи пут. Александар Миљковић један је од оних што су остали и шире своју сточарску причу.

Ретки су млади људи који уместо далеких туристичких дестинација остану у селу. Још су ређи они који уместо да граде примамљиву и економски гледано исплативу каријеру, њу замене пољопривредом.

Александар Миљковић из села Врњци је прави представник младих пољопривредника који полако, али сигурно иде ка свом циљу. Већина његових вршњака је након завршене чувене угоститељске школе у Врњачкој Бањи усавршавање наставила на далеким дестинацијама, а он право на своје газдинство и то у шталским објектима.

„Кренуо сам пре пет година одмах након завршене школе. Раније је мој деда држао по једну, две краве чисто за своје газдинство, за себе. Ја сам одлучио да то мало проширим, а ево и како. Држава генерално сада помаже са овим субвенцијама, подстицајима. Имамо ту средства за приплодне јунице, за краве, за премију за млеко, тако да није лоше. Скупи се, ко хоће да ради. Тренутно имам 7 музних крава, три јунице, 5 женских телади, имам кобилу, 14 свиња, 15 оваца… И тако од свега помало“, са осмехом лагано почиње разговор са нама овај млад момак.

На газдинству шаролика дружина домаћих животиња. Шта ће ипак да превлада – овчарство, свињарство или говедарство?

„Млечно говедарство, генерално има профита у млечном говедарству. Мени млекара редовно исплаћује цену млека која је 55 динара тренутно, плус 19 динара премија и ја сам са тим сада задовољан. Јер кажем, ту су и исплате за краве и јунице, тако да сам нашао ту неку своју причу.“

Наслеђено газдинство је морала његова породица да пресели због изградње аутопута, тако да је сада мало теже обрађивати земљу са оне стране коридора, али за овог момка изгледа нема препреке.

„Да, то нам је мало направило проблем, морали смо све из почетка, јер нам је и штала и фарма, кућа, све што смо имали, порушено за изградњу аутопута. Али шта ћемо сад, полако долази све на своје место. Све ће се стићи. Обрађујемо укупно 20 хектара и 10 хектара под ливадама. Ту су силажа, кукуруз, пшеница, луцерка, детелина, сунцокрет“, наставља Аца.

На опаску да је баш развио и ратарство и ушао у срж приче, надовезује се следећим речима: „Па мора тако због животиња на фарми како бисмо обезбедили довољне количине свих хранљивих састојака. Мало су нам парцеле сада удаљене са оне стране аутопута, али шта да се ради? Мало путујемо, мало радимо, мало више радимо и тако. Изискује мало више времена и мало више горива, али опет јефтиније него да купујем храну.“

На фарми, чини се, ипак, поред солидног броја животиња, не рачунајући приде два пса чувара и неколико мачака, доминира горостас – прелеп примерак расног коња.

„Јесте љубимац, ми не радимо ништа са њим. То је просто традиција, мој прадеда, деда су имали коња, па тако и ја. Волимо тако о празницима само да их оседламо или упрегнемо за Божић или Васкрс и да се мало провозамо. Ето да се одржи традиција, мало се гледа како то иде… Ма лепота“, поносно ће Александар.

Миљковићи – четворо у кући, мајка и сестра раде у Врњачкој Бањи, али је главна подршка када затреба – отац. „Када не могу да стигнем, отац ми је највећа подршка. Деведесет посто ја сам одрађујем посао, али када нисам ту или мора да се уради баш тада, тата помогне.“

За крај, Александар је послао поруку младима на селу…

„Генерално, на селу може лепо да се живи. Јер ако држава има доброг и богатог сељака, јака је и држава, јер ми производимо храну, а без хране нема живота. Просто је – ако једном народу уништимо сељака, сточни фонд, уништимо производњу хране – уништили смо и државу. Ко жели да ради, може овде солидно да живи“, закључује Миљковић.

Наш домаћин тек навршио 24 године и пред њим је, надамо се, лепа домаћинска будућност, јер својим оптимизмом и залагањем овај момак то свакако заслужује.

Соња Цветковић