Веће површине, мањи трошкови, а боља зарада од малина

Упркос ниским температурама у малињацима за сада није било значајније штете, па остаје да се види какве ће временске прилике бити у наредном периоду. Иако је „црвено злато“ један од стратешких извозних производа Србије, произвођачи и откупљивачи готово по правилу сваке године „ратују“ око откупне цене.

Професор Пољопривредног факултета у Новом Саду Зоран Кесеровић каже у разговору за Бизнис.рс да се под малином у Србији налази око 19.000 хектара. Међутим, од 2018. године – када је произведено око 120.000 тона – бележи се пад, па смо тако у 2023. имали свега 88.000 тона.

“Прошле године смо имали мраз у другој половини априла, који је изазвао велику штету, као и касније град. Када је реч о стању у засадима, мислим да је дошло до пада технологије производње. Један од разлога је што се не користи сертификован садни материјал, не примењују се савремене технологије подизања засада са мрежама које би штититиле не само од града, већ и од ожеготина”, оцењује наш саговорник.

Када је реч о откупној цени, Кесеровић истиче да је она у 2024. години била јако ниска – 250 до 300 динара, док је пре само три-четири године “ишла” од 500 до 600 динара.

Илустрација: Неопходно је направити добру калкулацију трошкова производње

Што се тиче предвиђања за ову годину, он сматра да је неопходно урадити тачну калкулацију јер су трошкови производње знатно већи због скока цена нафтних деривата, радне снаге, али и ђубрива и заштитних средстава.

“Ми ту имамо дугогодишње нерешено питање између произвођача и хладњачара, јер сами произвођачи нису акционари у хладњачама као што је то, примера ради, у Италији код производње јабуке. Да би се дугорочно решио тај однос мој предлог је био да се уговорима реши питање аконтне цене како би произвођачи могли да покрију трошкове бербе, а да након продаје малина од извозне цене 45 одсто иде хладњачарима, а 55 одсто произвођачима, како би заједно делили судбину тржишта”, наглашава професор Кесеровић и додаје да је за већи принос неопходно унапређење производње.

“Скоро сам посетио један засад у Пожеги где имају сорту фертоди и тај произвођач је имао око 22 тоне по хектару. Када имате велику површину, онда се трошкови производње смањују и може да се оствари зарада. Принос од пет до осам тона не задовољава критеријуме да нешто може да се заради од производње малине, иако је она и даље стратешки производ Србије”, наводи професор Пољопривредног факултета у Новом Саду.

Илустрација: По проценама негде око 350.000 породица живи од малине

Према његовим речима, смрзнута малина улази међу десет извозних пољопривредно-прехрамбених производа и увек је на другом или трећем месту, са зарадом од преко 280 милиона долара, када се узме у обзир извоз на годишњем нивоу.

“Доста породица живи од тога. Моја процена је да је више од 350.000 људи ‘наслоњено’ на производњу малине. Србија има изузетне услове, поготово када је реч о малиногорјима у Ариљу, Ивањици, Пожеги… То су делови који су изузетно добри за производњу. У Војводини је било покушаја са Полком и Поланом, али овај део није добар за малину и доста засада је искрчено”, каже Кесеровић.

Професор Пољопривредног факултета напомиње да је и купина у последње време доживела прави процват и да је такође у структури извоза била међу десет пољопривредно-прехрамбених производа са цифром од 51 милион долара.

“И купина је врло значајна међу јагодастим воћним врстама производа. Под купином је у Србији отприлике око шест-седам хиљада хектара и произведе се око 34.000-35.000 тона годишње. Такође, и боровница је све значајнији извозни артикал”, закључује Кесеровић.

Извор: https://biznis.rs/vesti/srbija/za-veci-prinos-malina-neophodno-unapredjenje-proizvodnje/