Београд заменили за село у подножју Јелице

Супружници Ђурђица и Момчило и њихови синови Жарко (13) и Радован (8), напустили су градску гужву Београда да би започели живот у складу са природом. Иако се њихово имање налази само пет километара од Чачка, мир, тишина и чист ваздух чине да им град делује као да је много више удаљен.

– Одлучили смо да се преселимо када смо схватили да нас живот у граду све више притиска. Било нам је претесно – прича нам Ђурђица. – Природа нам даје слободу. Живимо у оази мира, мада бисмо волели и верујем да ћемо успети да одемо још више у планину.
Породица Тепавац није случајно одабрала чачанско село Лозница. Док су живели у Земуну, Ђурђица и Момчило су на Батајничкој пијаци упознали Саву из Гојне Горе и Антонија из Прањана. Годинама су од њих куповали сир, кајмак, кромпир…

– Увек су били весели и добро расположени – каже Ђурђица. – Деловали су нам некако безбрижно. У шали су нам говорили да су такви зато што живе на планини. Муж и ја смо једне године одлучили да видимо где су та Гојна Гора и Прањани. Кад смо дошли у ту природу, у ту чистину, знали смо да ћемо ту и живети. Будући да смо и Момчило и ја градска деца, искусни горштаци су нам предложили да кућу потражимо у подножју Јелице. То смо и урадили.

Илустрација: Имају своје шљиве и друго воће

Ђурђица и Момчило су се упознали на факултету. Обоје су студирали шумарство. Ђурђица се, међутим, временом определила за уметност, а Момчило се окренуо банкарству. Он ради у Чачку, али се у слободно време потпуно посвећује имању. Почео је и да се бави пчеларством.

– Имамо шљиве, орахе, смокве, кајсије и мали купињак. Нема ничег лепшег него кад уберемо плодове које смо сами узгајали. То нас испуњава – каже Ђурђица. – На нашем имању осећамо дашак јеличког ветра, зраке јеличког сунца и слободу. Сједињени смо с природом и од ње учимо. Природа од човека тражи стрпљење, а томе нас и учи. Свако семе које посадимо нас учи стрпљењу. Потребно је одређено време да дочекамо плод. Природа је најбољи учитељ. Свака биљка има свој ритам, а то нас подсећа да не треба да журимо. Вратили смо се у рикверц из ужурбаног живота и сивила у граду. То јесте суштина нашег доласка на Јелицу. Желимо да други људи осете нашу радост и слободу.

До имања Тепаваца нема асфалтираног пута. Ни продавница им није “надохват руке”. Баш у томе ова породица ужива.

– Драго нам је што немамо асфалт до куће и што морамо да сиђемо с брда кад идемо у продавницу – вели Ђурђица. – Дошли смо овде да будемо безбрижни. Месим кифлице, хлеб, посластице. Највише волимо џем од купина и кајсија.

Тепавци подстичу и своје синове да буду активни. Радован и Жарко већ уче како да брину о биљкама, али имају времена и за игру са другом децом из села.

– На имању имамо цео мали свет о коме бринемо супруг, деца и ја. Живимо и уживамо – истиче Ђурђица.

– Наша деца не расту уз телевизор и видео-игрице. Уместо тога, читамо, пишемо, шетамо. У граду смо били превише везани за технолошке уређаје, али овде је све другачије. Кад се зажелимо уметности, одлазимо у Чачак да погледамо добар филм, позоришну представу или концерт. Живот на Јелици није само бег из града, већ и повратак себи.

Илустрација: Момчило је почео да се бави и пчеларством

ЂУРЂИЦА је одувек била креативна. Њене ручно рађене честитке путовале су широм света, а касније је уметнички таленат усмерила на стварање цветних декорација за торте и држање радионица за све оне који желе да савладају ову уметност. Њен уметнички дух није се изгубио ни у сеоском животу, а упознали смо је на хуманитарном догађају “Најторте” у организацији Фондације хуманости “Новости”, где смо се дивили слатким цветним декорацијама њених ученица.

Дивни људи

МЕШТАНИ су дивни људи, пуни разумевања и спремности да помогну. Познају сваки педаљ земље и драго им је да неко нов долази да остане. Брзо смо се уклопили, јер нас они прихватају као своје – каже Ђурђица.

Извор: https://www.novosti.rs/c/reportaze/vesti/1440133/priroda-nam-najbolji-ucitelj-porodica-tepavac-beogradsku-guzvu-zamenila-mirom-jelici-foto